Романтизам у српској књижевности
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Почетак романтизма
У 1847, најзначајнијој књижевној години у српској литератури 19. века, појавиле су се четири књиге које су значиле тријумф народног језика: Вуков превод Новог завјета, Његошев Горски вијенац, Песме Бранка Радичевића и филолошка расправа Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића. Био је то историјски сусрет најзначајнијих представника двеју књижевних епоха. Вук и Његош, централне личности претходног раздобља, дали су у наведеним књигама завршни облик целокупном свом дотадашњем раду: Вук у стварању књижевног језика на народним основама а Његош у стварању уметничке поезије на темељима народне песме. Упоредо с њима појавила су се два млада писца који ће заузети централни положај у наредном раздобљу, Бранко Радичевић у поезији а Ђура Даничић у филологији. С њима ће оба кључна питања Вуковог доба, питање књижевног језика и уметничке поезије, ући у нову фазу свог развоја.
[уреди] Романтичари
Раздобље које ће започети у знаку победе Вукове реформе донеће пуну победу романтизма као књижевног правца. Док се раније јавља само као једна од књижевних тенденција епохе, као битна одлика само неколико истакнутих стваралаца, романтизам сада постаје основно обележје, стилска доминанта, читавог раздобља. Постоје и друге значајне разлике између првог и другог таласа романтизма. Вуков и Његошев романтизам, унеколико и Милутиновићев, јављају се на фолклорној основи, као непосредни продужетак народног стваралаштва. У њему су дошла до изражаја револуционарна устаничка хероика и схватања нашег патријархалног друштва. У поезији он се додирује с класицизмом, који је био владајући стил епохе. Романтизам Б. Радичевића и његових следбеника јавља се у развијенијој грађанској средини угарских Срба као супротност класицизму, који он од самог почетка одлучно одбацује као увезени, подражавалачки и у бити непоетски правац. Он се надовезује на другу значајну струју раније књижевности, на више лирски и поетски обојени сентиментализам који је био туђ ранијим романтичарима. Друкчији је и однос према народној поезији. Бранковски, грађански романтизам није десетерачки као Његошев. Јуначки десетерац као основни метрички инструмент епскопатријархалне културе, који је у Његошу, као највећем представнику те културе, добио свој врхунски израз, губио је изван њених оквира своју животворну основу и претварао се пре свега у облик опонашања народне поезије. Бранку и каснијим романтичарима много је ближа метрички разноврснија народна лирика, али не толико патријархална, вуковска "женска песма" колико она полусељачка-полуварошка поезија пречанских крајева, која се Вуку није допадала. Народна песма само је један од извора у стваралаштву романтичара. Развој романтичарске поезије, упркос повременим враћањима народној песми као исходишту, у ствари показује сталну тенденцију удаљавања од народне поезије и истовремено приближавања европским песничким токовима. То се испољило на свим плановима поетске структуре, у тематици, изразу, версификацији. Нарочито су значајне метричке иновације романтичара, пре свега увођење јампског стиха. Јамб не одговара трохејској природи српског језика те се по правилу не јавља у народној поезији. Романтичари га граде на вештачки начин и тиме изазивају читаву малу револуцију у српском стиху. Подражавање десетерца и других облика народног стиха, на једној, и увођења јамба, на другој страни – то су две супротне граничне тачке које обележавају распон унутар којег се развија и остварује српска романтичарска поезија.
[уреди] Правци
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
