Српски романтизам 40-их година
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Основне одлике
У српској поезији 40-тих година 19. века, и пре но што се појавио Бранко, осећају се извесни тонови и тежње који ће тек у Бранковим песмама добити пун израз. Поједини песници, – често су то сасвим безначајна и данас заборављена имена -, одбацују класичне калупе и певају слободно и спонтано о народу, природи, драгој, у стиху који је народни или близак народном. И неки истакнутији песници који су почели као класицисти приклањају се таласу што долази и почињу певати у народном духу. Међу њима су најзначајнији: ВАСА ЖИВКОВИЋ (1819-1891), песник лаких, мелодиозних и због тога врло популарних песама љубавне и родољубиве садржине, и, нарочито ЈОВАН СУБОТИЋ (1817-1886). Суботић се, први од значајнијих српских писаца из Угарске, опредељује за Вукову реформу, проглашава нашу народну песму за основну националну поезију па и сам почиње, без много талента, певати лирске и епске песме у народном духу (у своје време био је слављен његов еп Краљ Дечански написан у десетерцу). Образован и начитан, упућен у најновије појаве у европској књижевности, Суботић је по својим критичким написима из 40-тих година, више него по својој поезији био један од иницијатора романтизма у српској књижевности. Стварао је у свим књижевним жанровима. Поред песама, писао је романтичне историјске новеле, историјске драме, огледао се и у роману, али се никад није уздигао изнад просечности. Он је карактеристичан за први, подражавалачки, предбранковски стадијум српске романтике, када су српски песници, извежбани у опонашању класичне и немачке поезије, стали исто тако предано и виспрено опонашати народне песме. Опонашање народне поезије задржаће се и даље али пре свега као најнижи, готово изванлитерарни облик српске романтике (Јоксим Новић Оточанин, Јован Сундечић и др.).
[уреди] Бранко Радичевић
Бранко Радичевић (1824-1853) одлучно је раскрстио не само са застарелим класицизмом него и с нестваралачким опонашањем народне поезије. Иако рођен у Славонском Броду, интимно је и песнички нераскидиво повезан с једним другим градом, Сремским Карловцима, где је провео најлепше ђачке дане. По завршетку гимназије отишао је у Беч (1843), где је студирао најпре права а онда медицину, не завршивши ни једно ни друго. У Бечу је дошао у ближи додир с европском, нарочито немачком романтиком, што ће одиграти значајну улогу у његовом формирању. Уз Бајрона, који је и за Бранка као и за друге романтичаре био велик изазов, на њега су највише утицали немачки позноромантичари швапске школе, нарочито песник балада Уланд. На Бранково песничко опредељење пресудно је утицало зближавање с Вуком и Даничићем и улазак у Вуков бечки књижевни круг. Вук га је упутио на домаће изворе, открио му богатство народне поезије како оне из својих збирки тако, посредно, и оне коју је песник понео у себи из свога сремског завичаја. Тај двоструки утицај, Вука и народне поезије, с једне, и европске романтике, с дуге стране, осећа се у целом Бранкову делу, с тим што у двема његовим за живота објављеним књигама песама (1847, 1851) преовлађује вуковска оријентација, док је тек трећа, постхумно објављена књига (1862) открила једног новог и друкчијег али ништа мање аутентичног песника.
У својој лирици Бранко је песник елементарних осећања, близак анимистичком и пантеистичком поимању света. Његове најједноставније песме грађене су по обрасцу народне лирске песме, у њима је дата нека рудиментарна фабула, нека радња која се увек збива у слободној природи и чији су протагонисти обично драги и драга, момак и девојка, или једно од двоје које чезне за оним другим. У такве минијатурне лирске приче спадају неке од његових најпознатијих песама: Девојка на студенцу, Враголије, Путник на уранку, Рибарчета сан и др. Оне су пуне радости, ведрине и наивне дечје зачуђености пред најобичнијим стварима, безазлене, умиљате и истовремено младалачки распусне и чулне. Привлачност тих песама тако је неодољива да се понекад цео песник неоправдано поистовећује с њима. Код Бранка, међутим, има песама које су сложеније и по конструкцији и по осећањима која су дата у њима. Оне нису наративне, осећања се у њима не изражавају посредством фабуле, него непосредно или кроз слику. П. Поповић их назива "чисто лирским песмама". У већини тих песама преовлађују сетни тонови и суморнија, елегична расположења. Бранко ту више није песник животне радости, него песник туге, смрти, елегичар. Смрт и предосећање смрти надахнули су његове најдубље лирске песме: Јадна драга, Кад млидијах умрети, Болесников уздисај. Радости и туга, живот и смрт, дитирамб и елегија – то су супротна и истовремено међусобно повезана расположења и теме Бранкове поезије. Његови су најчешћи мотиви растанак и растајање, пут и путовање. Растанак је код њега увек повезан с предосећањем смрти.
Иако изразито лирски темперамент, Бранко је у току целог свог рада показивао склоност према већим песничким композицијама. Његова најзначајнија остварења већег обима јесу лирски спевови Ђачки растанак и Туга и опомена те сатирични спев Пут у којем је извргнуо руглу противнике Вукове реформе. Ђачки растанак и Туга и опомена, два Бранкова најбоља песничка остварења, налазе се на супротним половима његова дела. Ђачки растанак уводи нас у најужи завичајни круг песников. Растанак је двострук, завичајни и ђачки. Озарени карловачки предео од Дунава до Стражилова испуњава први део поеме. Загледан у њега песник се опрашта од драгих места од којих га свако подсећа на нешто присно, давнашње. Опраштање и сећање две су лирске теме које се музички смењују. У другом делу доминира велико ђачко коло, које представља песму у песми, интонацијски остварену на особен начин, у ритму разигране сремске поскочице. У колу се смењују љубавне и јуначке попевке, у којима се призивају најславнији јунаци из националне историје а упоредо с тим кроз њих струји радосни народни живот. На крају ђачко коло прераста у симболичко коло братства у које се позивају сви наши народи. Ђачки растанак испеван је у римованом десетерцу; њега, нарочито у колима, често смењују краћи стихови који убрзавају ритам излагања. Туга и опомена открива други песнички свет и на друкчији начин. То је већа лирска композиција испевана у октавама, које су, изузев неколико последњих десетерачких, дате у јампском једанаестерцу, прихваћеном из немачке поезије. У основи песме је банална љубавна фабула о двоје драгих који се растају, он одлази у неку другу покрајину, ту заборавља драгу, а кад се врати у завичај, више је не налази међу живима. Ту фабулу Бранко је обрадио у разним варијантама у десетак својих романси писаних по угледу на Уланда и друге немачке песнике (Два камена, Драги, Јади изненада и др.). У Туги и опомени она је лирски надограђена мотивима љубави, природе и музике. Највише места дато је природи. Све промене у љубавној причи прате адекватна збивања у природи. На крају поеме драга је поистовећена с природом. Она се јунаку јавља у сну у тренутку када се природа буди из зимског мртвила и почиње нов живот, а њену појаву прати музика оживелог предела. Време које обухвата фабула поклапа се с годишњим циклусом природе. Тако се овај спев од сентименталне љубавне приче претворио у митску поему о природи, о њеном умирању и поновном рађању.
Првенствено лирик, Бранко Радичевић није имао много успеха у епској поезији. Његове херојске поеме (Гојко, Хајдуков гроб, Урош, Стојан), у којима се осећа двоструки утицај, Бајрона и наше јуначке епике, значајне су само по фрагментима лирског карактера. Боље су му лирске бајронистичке приповетке у стиху, Утопљеница и Освета, по сижеу повезане, пуне необичности, тајанства, мистике. Најобимније и најзначајније његово епско дело, незавршена поема Безимена, широко романсијерски заснована, покушај романа у стиховима, пружа реалистичко-хумористичку слику живота српских студената у Бечу. То је Бранков заокрет од романтизма к реализму, који је, због његове преране смрти, остао само велик наговештај.
[уреди] Остали песници
Књижевном поколењу Б. Радичевића припада још неколико писаца који су стварали на сличним претпоставкама као и песник Ђачког растанка, или ће у свом каснијем раду бити под његовим утицајем. Бранков друг из бечких дана Ђура Даничић (1825-1882), највећи српски филолог 19. столећа, Вуков сарадник, аутор пионирских радова из разних филолошких дисциплина, књижевност је задужио највише класичним преводом Старог завјета (1869). Приповедач Богобој Атанацковић (1826-1858), такође Бранков пријатељ и вуковац, значајан је највише по роману Два идола (1851) с темом из револуције 1848. Тај први српски роман из савременог живота по својим стилским особинама изразито је романтичарско дело. Његов је јунак бајроновски изузетна личност, идеалист и сањалица који не налази места у животу. С Бранком је друговао и Јован Илић (1823-1901), први песник рођен у Србији. Почео је писати под утицајем сентиментално-дидактичке поезије предбранковске епохе а касније се преусмерио на народну поезију и био њен најдаровитији подражавалац, нека врста фолклорног артисте. У позним годинама прославио се као источњачки песник (Дахире, 1891). Његове источњачке песме нису само плод лектире него и утицаја домаће, муслиманске поезије, посебно босанских севдалинки. Написао је и идилични спев Пастири (1868), у којем је обрадио један фолклорни мотив узет из Вукових списа.
[уреди] Љубомир Ненадовић
Љубомир Ненадовић (1826-1895), син Проте Матеје, чије је Мемоаре објавио, поред Бранка најистакнутији и један од најплоднијих писаца тог поколења, почео је такође у духу предбранковске традиције и у поезији остао до краја рефлексиван, моралиста, доситејевски поучан, више стихотворац него прави песник. Много је значајнији његов рад на путопису. Ненадовић је највећи српски путописац, творац ове књижевне врсте у којој ће касније, међу писцима 20. века, добити неколико значајних следбеника. С његових студентских путовања по Европи настаће први његови путописи Писма из Грајфсвалда (1850) и Писма из Швајцарске (1852), пуни ведрине, хумора, занимљивих доживљаја, поетични по основном расположењу, слободне, расуте композиције с мноштвом дигресија, које ће и у каснијим његовим путничким писмима бити једна од главних одлика његовог путописног стила. Главно му је дело Писма из Италије (1868-9), занимљиво нарочито по Његошевом лику, који је дат у њему. Сусрет с Његошем у Италији, разговори с њим, његове мисли, изреке, заједнички доживљаји, анегдоте о њему, подаци о његовим делима – све то чини овај изврсни путопис књигом која је неопходна за познавање Његошевог лика и његове поезије. Тој су књизи блиска Писма с Цетиња или О Црногорцима (1889), у којима се такође говори доста о Његошу као и о каснијим црногорским владарима; уз то, она садрже мноштво занимљивости о црногорском животу, обичајима, схватањима, начину говора, обиље анегдота, живих ликова, драматичних доживљаја. У њима је дата идеализована, романтична слика Црне Горе и Црногораца, код којих велича не само храброст него и речитост, мудрост, високо морално осећање. У друкчијем расположењу писана су раније настала Писма из Немачке (1874), књига болесна и разочарана човека, испуњена осећањем празнине, усамљености, досаде и бесциљности модерног живота. Дидактичан и просветитељски настројен у својој поезији, слободоуман Европејац у раним путописима а одушевљени национални романтик у књигама о Његошу и Црној Гори, Ненадовић је у Писмима из Немачке најближи осећању умора, засићености и бесмисла, које ће преовладати у књижевност на прелазу из 19. и 20. век.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
