Српска драма у доба реализма
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Основне одлике
Иако заостаје за приповетком (као што је у романтизму заостајала за поезијом), драма у епоси реализма постиже ипак осетан напредак, што се испољило у обилној продукцији сценских текстова и у појави великог броја позоришних писаца, међу њима и једног класика наше литературе. На развој драме највећи утицај имало је постојање два стална позоришта, новосадског и београдског, прво је основано 1862. а друго 1868, којима се касније придружило и градско позориште у Нишу (као стални театар од 1893). На репертоарима сталних позоришта као и путујућих позоришних дружина домаћа драма заузимала је значајно место. Поред историјске драме и комедије, које су се као основне врсте драмског стварања утврдиле у првој половини 19. века, у другој половини века јавио се још један драмски жанр карактеристичан за српску сцену, комад с певањем.
[уреди] Историјска драма
Историјска драма с националном, претежно средњовековном тематиком, најомиљенија код гледалаца, имала је највећи број представника, али мало стварних уметничких достигнућа. После Стеријиних "жалосних позорја", она достиже врхунац у романтичној поетској драми Лазе Костића и Ђуре Јакшића, који као драмски писци стварају у сенци неких тада много популарнијих а данас сасвим заборављених драматичара. Међу овима су најважнији: Матија Бан (1818-1903), пореклом Дубровчанин, најплоднији и најизвођенији домаћи писац на нашој сцени, у своје време називан "српским Шекспиром", и полихистор Јован Суботић, који се 60-тих година окреће драми, као и Бан, стиче велику популарност код родољубивих гледалаца, а затим, иако у неким својим драмама (Бодин, Јаквинта) бољи писац од њега, брзо пада у потпун заборав. Историјска драма у епоси реализма развија се на истим националним и књижевним претпоставкама као и раније, она је до краја остала романтичарски обојена с мало или нимало реалистичких елемената, што показују историјске драме Драгутина Илића, најплоднијег постромантичарског представника овог жанра.
[уреди] Комедија
Комедија, мање популарна од историјске драме, дала је више добрих остварења и потпуније изражава своје доба од ње. У сенци Нушићеве славе остали су Милован Глишић, с две сеоске комедије, Подвала и Два цванцика, и Милутин Илић (1856-1893), најстарији син Јована Илића, међу чијим се малобројним радовима издваја комедија Наше доба, по теми сродна Нушићевом Народном посланику.
[уреди] Комад с певањем
Комад с певањем, прелазни облик између драме и опере, врста српског зингшипла, остао је један од основних жанрова српске сцене све до 20-тих година овог века, а нека од најбољих остварења те врсте нису изгубила популарност до данас. То је особена фолклорна драма пуна народних песама и игара с љубавном фабулом у основи и обавезном свадбом на крају. Приповедач Јанко Веселиновић написао је два таква комада, Ђидо (1892) и Потера (1895), први у сарадњи с хумористом и позоришним писцем Драгомиром Брзаком а други с глумцем Илијом Станојевићем, и постао један од главних представника тог жанра, у који спадају такође: драматизација Ивкове славе, коју је Сремац урадио с Брзаком, Зулумћар Светозара Ћоровића, Дорћолска посла Илије Станојевића, Коштана Боре Станковића и многа дуга дела с краја прошлог и почетка овог века.
[уреди] Бранислав Нушић
Бранислав Нушић (1864-1938), највећи драмски писац кога је дала епоха реализма, својом дугогодишњом књижевном каријером (он је једини од истакнутих писаца свог времена који је дочекао старост) залази и у неколико наредних раздобља тако да га је тешко разврстати. По својим најдубљим књижевним склоностима а нарочито по свом комедиографском раду, он је пер свега писац две епохе реализма, класичног реализма из 80-тих година прошлог века, када је почео писати, и новог, социјално ангажованог реализма 30-тих година овог века када је написао највећи број дела која га чине великим писцем. Рођен у Београду у осиромашеној трговачкој породици грчког порекла, Нушић је детињство провео у Смедереву, ту је завршио основну школу, гимназију је учио у Београду, а права студирао у Грацу и Београду. Прилике у којима је почео стварати нису ишле на руку његовом раду. Припадник опозиционе Радикалне странке, он је врло рано осетио чврсту руку режима. Његова прва комедија Народни посланик, коју је написао у 19-тој години, морала је чекати тринаест година да би била изнесена на сцену, друга комедија, Сумњиво лице, чекала је читавих тридесет пет година, због једне песме у којој је увредио краља доспео је у затвор, а после завора упућен је у конзуларну службу у крајеве под турском влашћу (Битољ, Серез, Солун, Скопље, Приштина), у којима је провео преко десет година. Прилике су га измениле: од опозиционара постао је човек режима, од друштвеног критичара забавни писац, што му, ни једно ни друго, тадашња напредна критика није могла опростити. По изласку из дипломатске службе обављао је разне послове, највише у позоришту: био је драматург и заменик управника Народног позоришта у Београду, шеф одсека за националну пропаганду, врло активан за време анексионе кризе, директор Народног позоришта у Новом Саду, први срески начелник у Битољу, организатор позоришта у Скопљу, после Првог светског рата управник позоришта у Сарајеву, библиотекар Народне скупштине итд. Проживео је страхоте српског повлачења преко Албаније, у рату је изгубио сина јединца. Вратио се у земљу скрхан и остарео, изгледао је као бивши човек, готово две деценије, од 1911. до 1929. није дао ништа ново у свом омиљеном жанру, комедији. Победио је ипак његов витализам, ведрина његова духа. У последњој деценији живота вратио се књижевним тежњама и идеалима своје младости: као писац сав се посветио комедији а као човек приближио се напредном покрету, ушао у Народни фронт, јавно иступао против фашизма.
У свом раду на комедији Нушић се надовезује на раније српске комедиографе, Стерију и Трифковића. Везе с њима су многостране и огледају се не само у томе што је он често говорио о њима, одавао им признање (његова приступна академска беседа 1933. била је посвећена Стеријином раду) или у преузимању комедиографских тема од њих (у комедији Београд некад и сад из истоимене Стеријине комедије, у једночинки Светски рат из Трифковићевог Француско-пруског рата и др.) него и на дубљем плану, који открива континуитет развоја српске комедиографије. У својим најбољим комедијама Нушић је сјединио значајност Стеријине комедиографске тематике с виртуозношћу Трифковићеве сценске технике те је, премда није досегао дубину најбољих Стеријиних комедија, створио најпространији, најразноврснији и најживописнији комични свет у нашој књижевности.
Нушић је за себе рекао да је хумориста а не сатиричар, додавши томе као оправдање: "Само не признајем да нисам извргао подсмеху и руглу све појаве нашег домаћег и јавног живота". Наша традиционална критика бивала је често тесногруда према њему. Замерала му је да је падао у ниску, вулгарну, лаку комику, а није показивала разумевање за њене дубље моралне и друштвене тежње, за реализам с којим је његова комика у својим најбољим тренуцима нераскидиво здружена. У свом делу, у мноштву призора и ликова, Нушић је дао друштвену комедију Србије свог времена. Његова слика је аналогна и истовремено супротна оној коју налазимо код реалистичких приповедача. Србија коју он открива није сељачка него грађанска и бирократска Србија од које су сеоски реалисти зазирали. Породица која је и код њега у средишту свих збивања, иако затворена и одбојна према свему што долази споља, окренута је ипак много више садашњости него прошлости, осетљивија за изазове практичног живота него за моралне захтеве традиције. "Дебели зидови" који је одвајају од друштва нису неодољиви, сваки час они попусте налетима споља, који привремено поремете привидни мир и равнотежу што влада унутра. Поремећаји који тада настају чине основу комичне радње, они као ковитлац захватају све личности, доводе их у стање опште залуђености, кад почну говорити и радити саме глупости. Релативно је безазлен случај када у тишину породичног гнезда продру малограђанска оговарања и интриге, када присни односи међу људима постану предмет злобне игре светине (Свет, драма с комичним акцентима Пучина). Велика комична узвитланост Нушићевог света настаје тек онда кад се он нађе под ударом двеју опсесивних сила савременог друштва, власти и новца. У скученом простору у коме се креће тај свет нема места за различите видове живота, планови се непрестано мешају. Највеће мешање и с најкомичнијим последицама јесте између породичне и политичке сфере. У Народном посланику (1883) кандидат владе и кандидат опозиције налазе се под истим кровом, соба до собе, они треба чак да уђу у породичне односе, као таст и зет. Изборна кампања и женидбена кампања теку упоредо и стално се преплићу: елементи једне ускачу у другу и обрнуто, политички жаргон продире у породичну сферу, а породични у политичку. У Сумњивом лицу (1888) је слично. Срески капетан Јеротије дадне се у потребу за сумњивим лицем, о коме се у распису из министарства каже да је опасно за поредак и династију, и хапси апотекарског помоћника Ђоку, за кога се испостави да јест сумњиво лице али не због политике него због љубави и да списи који су нађени код њега нису антидинастички него љубавна писма капетанове кћерке. У Госпођи министарки (1929) политика се умешала у вечну породичну драму, чији су главни протагонисти ташта и зет, а њен расплет доводи до пада владе. Тема новца која се у претходним комедијама јавља као један од мотива жудње за влашћу, у две последње постаје главни предмет: у Ожалошћеној породици, (1934), где је у вртоглавом грабежу око имовине покојника дато мноштво живописних ликова из малограђанске средине, и у Покојнику (1937), комедији која напушта мали свет у коме се Нушић до тада скоро искључиво кретао и уводи нас у високо друштво престонице. У овој комедији Нушић је најдаље отишао у критици друштва и највише се приближио сатири, при чему није изгубио чаробно средство свог стила, хумор.
Нушић је много радио и на озбиљној драми. Настављајући традицију наше романтичарске драме, он је писао трагедије с темама из средњег века (Наход, Кнегиња од Трибала, Томаида). Због своје патриотске садржине у своје време имале су успеха његове једночинке: Данак у крви, Хаџи-Лоја, Кнез Иво од Семберије, од којих се последња одржала и до данас. Нушић је написао и низ драма из савременог грађанског друштва о проблемима кривице и казне, љубави и мржње (Тако је морало бити, Грех за грех, Пучина, Јесења киша и др.), као и неколико драма с фантастичном садржином (Жена без срца, Вечност, Књига друга). Сав тај рад, обилан и разноврстан, показује упорно настојање овог писца, који је био рођени комедиограф, да напише драму с озбиљном или чак трагичном садржином, упорност која није уродила уметнички значајним резултатима.
Не треба запоставити ни Нушићево прозно стварање. Збирка Приповетке једног каплара (1886), прва књига коју је Нушић објавио, инспирисана српско-бугарским ратом, и данас делује свеже и, због свог антиратног става, модерно. Друга збирка Рамазанске вечери (1898), настала за време Нушићевог боравка у Турској, ипак је више плод лектире него непосредног искуства. Много су му боље хумористичке приповетке, којих је написао велики број, тако да уз Сремца и Домановића спада у најзначајније представнике овог жанра (Министарско прасе, Добротвор, Посмртно слово, Кикандонска посла и др.). У хумористичку прозу спадају и његови многобројни фељтони (Листићи, Бен Акиба), шаљиви роман Општинско дете (1902), као и његова чувена Аутобиографија (1924), јединствен пример животописа који је од почетка до краја писан у хумористичком кључу.
[уреди] Види још
Године 1864. осмог октобра у Београду, родио се човек који ће касније постати наш велики комедиограф, а то је Бранислав Нушић. Бранислав Нушић спада у ред најпознатијих и најпопуларнијих српских писаца. Нушићев списатељски рад трајао је четрдесет и три године. Своју прву комедију „Народни посланик“ први пут је прочитао 1883. године у дому Војислава Илића, где се налазио једини књижевни клуб у престоници. Нушић је умео да откријеи запази многе наказне, нељудске, назадне појаве у друштву пре Првог светског рата у Србији и Краљевини Југославији и да их исмеје ненадмашном вештином. Он је доживео да види српско-турски и српско-бугарски рат, анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, Балканске ратове, Први светски рат, стварање Краљевине Југославије. Нушић је живео под двема династијама, Обреновићима и Карађорђевићима. У доба Нушићеве младости Србија је била заостала занатлијска и ситносопственичка земља у којој је танки владајући слој буржоазије потицао од чиновника који су се обогатили митом и пљачком државне имовине и од сеоских трговаца и зеленаша. Нушић је живео и писао у тој средини, био њен припадник и са њоме нераздвојно повезан. Нушић је био син богатог житарског трговца који је баш у време рођења сина претрпео слом у трговини и зато се са породицом одселио у Смедерево у коме Нушић завршава основну школу. Гимназију је завршио у Београду, а након завршене гиманзије одлази у Грац да студира права. Правни факултет завршава 1884. године у Београду. Следеће године учествује у српско-бугарском рату. У то време Нушић је написао сатиричну песму „Два раба“ због које је осуђен на две године затвора у Пожаревцу. Пуштен је након годину дана јер се у то доба краљ Милан Обреновић одрекао престола. Након изласка из затвора постаје дипломатски чиновник до 1900, када је постављен за секретара Министарства просвете, а потом за драматурга и в.д. управника Народног позоришта у Београду. Године 1901. Нушић је пензионисан па затим опет враћен у службу, а после тога је, до 1923, неколико пута пензионисан и враћан. Постављен је за комесара пошта и телеграфа 1902. године, када је написао хумористички роман „Општинско дете“. Већ следеће године постављен је на место секретара у кабинету председника владе. Године 1904. постаје управник Српског народног позоришта у Новом Саду. Наредне године се враћа у Београд и арди као новинар у „Политици“, пишући под псеудонимом Бен-
Акиба. Своје фељтоне је сакупио и написао у својо књизи „Политички живот и смрт“. Године 1915. прелази преко Албаније заједно са српском војском и српским народом. До 1918. живи у Италији, Француској и Швајцарској. Следеће 1919. године постаје начелник уметничког одељења Министарства просвете све до 1923, када је пензионисан. Те исте 1923. године изведено је „Сумљиво лице“ у Народном позоришту у Београду. Како Нушић тврди да је она написана 1888. године, по изласку из затвора, односно тридесет и пет година пре него што је постављена на сцену. Те године он је постављен за управника Народног позоришта у Сарајеву, где остаје до 1927. када се дефинитивно враћа у Београд. Између 1923. и 1927. године написао је неколико дела: „Аутобиографију“ (1924), која је свакако једна од најбољих Нушићевих хумористичких књига, и „Госпођу министарку“ (1929). Рукопис првог чина „Госпође министарке“ је био изгубљен током повачења преко Албаније у Првом светском рату. Године 1933. Нушић постаје редовни члан Српске академије наука. Три године касније 1936. пише комедију „Др“, а годину дана касније „Покојника“. Своју комедију „Власт“ није успео да заврши. Умро је 19. јануара 1938. године у Београду. Нушић је написао много комедија. Познатије су му: „Народни посланик“, „Сумљиво лице“, „Протекција“, „Госпођа министарка“, „Пут око света“, „Београд некад и сад“, „Др“, „Покојник“ и недовршена „Власт“. Од приповедака познатије су: „Приповетке једног каплара“, са темама из српско-бугарског рата, „Рамазамске вечери“, приче из источњачког живота које су тада били књижевна мода, „Листићи“, хумористичке белешке из пожаревачког затвора. Написао је роман „Општинско дете“ 1924. године, а поводом свог шездесетог рођендана „Аутобиографију“.
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
Целокупно књижевно и публицистичко стварање Бранислава Нушића дели се на три периода: 1. од 1885. до 1903; 2. од 1903. до 1914; 3. од 1914. до његове смрти. Нушићев први потез у стварању комедије био је врло смео. Усуђује се да пише сатиричну хумористичку комедију, „Народни посланик“, са политичком темом, о изборима за народне посланике у Србији у време када влада сила самовоље и када је парламентаризам режиран одозго, усуђује се да открива путем комедије и сцене са које долази жива реч, истину о обманама владајућег режима и то у време крваво гушене тимочке буне. На првом кораку свог комедиографског стварања Нушић долази у сукоб са влашћу. А власт је објекат његове сатире у овој комедији. Други сукоб са влашћу је оштрији, пресуднији. Године 1887. Нушић је објавио сатиричну песму „Два раба“ у опозиционом листу „Нови београдски дневник“, у чијој редакцији је био и Војислав Илић. Нушић је учествовао у српско-бугарском рату и написао о својим ратним доживљајима књигу „Приповетке једног каплара“. Понео је он и са другим војницима из рата истиниту легенду о хероизму мајора Катанића. Заболело га је што је погреб овог народног јунака прошао без церемонија. Нушићева песма увредила је краља Милана и дворску камарилу. Нушић је осуђен на две године затвора и упућен на издржавање казне у Пожаревац. У затвору пише свој „Ex Ponto“, исповедне „Листиће“ посуте сатиричним прахом, и комедију „Протекција“, а по изласку из затвора „Сумљиво лице“. У комедији „Протекција“ нагон за шалом долази више до изражаја, јер сатира слаби, јер Нушић у суштини није политички борац. Он тражи излз из мучне ситуације и пише компромисну комедију. Режим је вешто одстранио из Београда младе писце- опозиционаре Бранислава Нушића и Војислава Илића. Послао их је у Приштину за конзуларне чиновнике. Одстрањење од друштвене средине и битног књижевног рада, онаквог за који је имао највише талента и пасије, трајало је десет година. За тих десет година одстрањен је и од позоришта, од његовог праћења и посећивања. Режиму је пошло за руком само да савлада и укроти његов опозициони критичарски дух. Са овим се он није унутра, у себи опростио. Писао је у потаји комедију „Сумљиво лице“ у којој је дао одушка сатири на тему
власти, но њен рукопис сакрио је и од себе самога. Требало је много времена да прође па да ова комедија изађе на сцену. Када се вратио у Србију пришао је режиму Александра Обреновића. Ушао је у режимски лист као уредник, постао чак и службеник представништва владе. У то време је и врло плодан писац. Пише комедије и драме, веће и мање, једну за другом. Све више се опредељује за комедију заплета и забуна. Средина у којо живи и ради, и поред тешких дана, врло је повољна за стварање хумора. Ту је она наша боемија писаца и уметника, ту су оне ноћне седељке у кафанама у којима се они окупљају и поред својих опречних политичких ставова. У тој средини Нушић се везује пријатељством за Стевана Сремца и Јанка Веселиновића. Са Сремцем има сродности у хумору, у реализму и романтизму, опсервирању свакодневице и тузи за оним што пролази. Пред почетак двадесетог века, Нушића интересује и привлачи србијанска паланка. Београд тада није био много одмакао од унутрашњости Србије. Тако рећи, својим облицима живота спајао се са њом. А то је време када је он писао драме и комедије пред преломну годину 1903. Њега је тада интересовао малограђански патријархални свет. Написао је комедију „Прва парница“ у којој је спојем драме и комедије узео на нишан карикатуром и хумором ону друштвену силу која је почела да га тишти, силу малограђанских сплетака која може да буде погубна за срећу човекову. У време пред 1903, кад као управник позоришта настоји да развије домаћу драмску литературу, написао је, поред „Прве парнице“, комедију „Обичан човек“, историјску драму у једном чину „Кнез Иво од Семберије“, грађанске драме „Тако је морало бити“ и „Пучина“ и комаде „Љиљан и оморика“, „Шопенхауер“, „Под старост“, „Грех за грех“, „У српској кући“, „На уранку“, „Растко Немањић“, „Наша деца“. У то време објављује и збирку хумористичке прозе „Десет прича“ и хумористички роман „Општинско дете“. У другом периоду пише комедију „Свет“. У њој даје и своју личну исповест, и због тога она оставља утисак елегије. Стара времена пролазе и односе за собом патријархалне идиле. Односе и своје боје и живописности, а са њима и домаћи мир, породичну љубав и слогу. Овај мотив, узбудљив за Сремца, узбуђује и Нушића. У комедији „Свет“ најближи је Сремцу. Највећа вредност ове комедије је у духовитом приказу динамике продора стихије малограђанштине. У породицу, Нушић је добро знао какве
фантастичне размере може попримити њена бујица. У једном хумористичком фељтону духовито је илустровао каква сва невероватно превртљива обличија добија лаж кад падне у малограђанску масу, кад дође на тле злураде, тривијалне маште. Нушићевом комедиографском стварању у том периоду помаже његов рођени хумористички фељтон, онај који пише у дневном листу под псеудонимом Бен Акиба. У фељтону је он естрадни комичар. Пред њим је маса од више хиљада читалаца, који су уједно у његовом доживљају гледаоци и слушаоци дивертисмана. Он воли спектакле, ужива да се појављује пред масом. Естрадни хумор уноси и у своје комедије. Из таквог расположења пришао је новом жанру за њега, стварању комедије „Пут око света“. Нушићу је увек публика била и инспиратор и сарадник у стварању комедије. Имао је чуло за њена интересовања, за њене потребе смеха. У то време публика је испољавала велико интересовање за појаву немог филма. Једна од најпосећенијих представа била је драматизација Жил Верновог „Пута око света за осамдесет дана“. Потреба публике за спектаклима, за комадима са песмом и игром, лаким дивертисманима, повукла је Нушића да напише комедију „Пут око света“. Но, и литература је у томе имала свој удео. Велику популарност стекао је превод књиге бугарског писца и хумористе Алека Константинова: „Баја Гање“. Жив, рељефно духовит, сликовит портрет Баја Гања био је врло атрактиван и привлачан као успешно погођен тип сировог балканског човека. Комедија „Обичан човек“ много популише личност Јованче Мицића, трговца из Јагодине. Публика је заволела живописност њене веома сочне комике. У њој налази много особина које су јој интимно сродне и познате. Комедија „Пут око света“ је у свом композиционом виду панорама, састављена од такозваних „живих слика“. Једна од нити која везује слике је мотив о протурању Срба по свету. У Нушићевој визији Срби су необично покретљиви, слични Баја Гању. Нушић је неодољиво жудео за великим спектаклом, за улицом, за масама. Комедија „Пут око света“ приказана је 1911. године. Нушић се јавља новом комедијом „Госпођом министарком“, тек 1929. Протекло је седамнаест година, мало плодних за његов комедиографски рад, јер је за сцену у том раздобљу и у томе роду дао само по неку шалу. Разлог су ратови. После ратова дошло је и ново време, са новим облицима живота и противуречностима. Дочекале су га и у књижевности велике промене. Снажна динамика друштвеног развитка, изукрштаност
друштвених проблема са оштрим противуречностима, хучни темпо великоварошког живота у Београду, жестоке књижевне борбе са већим и универзалнијим културним захтевима, збунили су у прво време Нушића. Године 1929. пише комедију „Госпођа министарка“, са његовом омиљеном темом власти. Инспирацију за ову комедију дало му је то што се тих година у Београду много приповедало о министаркама и њиховом мешању у послове својих мужева и о томе да су стварале повлашћену каријеру својим рођацима и штићеницима. Ослонац за грађу комике био му је у Стеријиној комедији „Покондирена тиква“. Фема у Стеријиној комедији такође губи равнотежу, желела би да буде више него што је, а то је и случај Нушићеве Живке министарке. Нушић све што чини претвара у карикатуру, а ова добија вид сатире не само на сујету жене, већ и на власт која удара у главу не само људима него и њиховим женама. Комедија „Госпођа министарка“ иако се односила на време прошло, време предратно, била је актуелна и у време када се приказивала. Комедију „Београд некад исад“ Нушић је назвао веселом игром. Изворе комике Нушић тражи у то време у београдском моденском животу. Напуштао је спбијанску паланку и оно што је од ње живело у главном граду Србије. И сатиром, хумором, пародијом и карикатуром обраћао се великоварошкој средини која је настајала. Пише комедију „Мистер долар“. Користи мотив и фабулу једног популарног француског комада о келнеру који је изненадно добио велико наслеђе из Америке. Они који су га понижавали сада му се улагују, отмене даме му се нуде. Све хвата она вртоглавица у којо се распламсава Нушићев хумор. На ту тему новца градио је и комедију „Др“. Све се купује и продаје, па чак и научни рад. Написао је комедију „Ујеж“ са предубеђењем. Већ у наслову комедије садржана је карикатура еманципације жене. Остао је веран патријархалним назорима о жени домаћици. Жени је место у кухињи, прва је премиса у малограђанским назорима. У време када се ова комедија појавила, оваква схватања била су не само конзервативна, већ и реакциона. За своје тезе тражио је ослонац у оним женским друштвима која су потицала из буржоаске средине, и у којима су се жене из доколице бавиле јавним друштвеним пословима. Ту је заиста имало материјала за карикатуру и пародију. Он је у комедији то уопштавао, заузимајући фронталан став према еманципацији жене, уверен да излазак жене из куће доноси расуло у породици. Нушић је желео да буде актуелан и носио је у себи визију сцене која уноси светлост у људски живот. Написао је комедију „Ожалошћена породица“.
Узео је Балзакову слику о заслепљеном егоизму, о похлепи која се не зауставља ни пред пијететом смрти. Нушић се у овој комедији враћа својим ранијим делима „Госпођи министарки“ и „Сумљивом лицу“, комедији карактера и нарави. У ову комедију је и поред сатире уносио и светли хумор. Пред крај живота враћао се сатири. Било је то у време жестоке класне борбе, борбе против режима. У таквој атмосфери и психози, Нушић пише комедију „Покојник“. Због тога је и добила вид укомпоновања комедије у друштвену драму и деловала и као драма и као комедија. У тој драми је хајка на човека, онај велики хуманистички мотив у Крлежиним делима. За концепцију радње у драмском делу комедије Нушићу је ослонац пружила Толстојева драма „Живи леш“. Драма у овој комедији компонована је од елемената који су живели у стварности капитализма. Трагикомедијом „Покојник“ нашао се при завршетку циклуса тема о власти. Последња комедија коју је писао, а није завршио, понела је назив „Власт“. Вратиле су се у њу теме из комедије „Протекција“ и „Народни посланик“, као и мотиви из хумореске „Аутобиографија“.
