Феудализам

Из пројекта Википедија

Феудализам је назив је друштвеног односа који је превладавао у средњем вијеку, а чинили су га феудалци (земљопосједници - насљедници робовласника у робовласничким друштвима односно племенских поглавара у племенским заједницама), закупници и феуди - земља коју су сељаци закупљивали од феудалаца.

[уреди] Настанак

Друштвено раслојавање је у новим германским државама текло врло брзо. Након сеобе племенске старјешине и угледнији чланови заједнице добили су веће посједе. Тијеком 8. и 9. вијека на таквим великим посједима ради разнолика радна снага. Уређени земљишни посјед називао се феуд и био је подијељен на два дијела. Већи дио је власник феуда, феудалац, дао у закуп сељацима (насељеник, закупник), а мањи део на коме се налазио и феудалчев двор, оставио је за себе. Сељаци – закупници би се обавезали да ће уз закупљену парцелу, одређени део дана у години радити на феудалчевом дијелу посједа с којег је сав приход припадао феудалцу.

У немирним временима ситни су посједници тражили заштиту моћнијих, а исто би се догађало и за неродних година какве су биле честе у условима слабо развијеног начина земљорадње. Предајући се у заштиту велепосједнику, сељак би му предавао своју земљу. Одмах би је и добијао назад, али не више као своје власништво. Тако би стекао заштиту, а велепосједник га је помагао сјемењем, алатом и осталим потребштинама. Иако је остао лично слободан, постао би зависан о господару. Такви сељаци су названи кметовима. Временом су и сељаци закупници претворени у кметове, па је нестало разлика у њиховом положају.

С дијела посједа што га је сам обрађивао, кмет је био дужан властелину давати одређени део производа у облику сталних давања. Величина давања зависила је о погодби између феудалца и кмета. У раном средњем вијеку Европа је била слабо насељена, смртност становништва је била велика, а честе епидемије кугакуге те провале освајачких народа попут Мађара и Нормана су стварале додатне проблеме. Неријетки су били сукоби великаша и претендената на краљевско пријестоље, при чему су највише страдавали сељаци. Због тога је на властелинствима често недостајало кметова, па су феудалци настојали привући кметове сусједних властелина, нудећи им боље услове.

До краја 11. вијека процес феудализације је био углавном довршен у западној и великом дијелу средње Европе, па се раздобље од 9. до 11. вијека назива раздобљем класичног феудализма.

Једно од главних обележја средњовјековног друштва чинио је вазалско-сениорски однос, узајамни однос вјерности између двоје слободних људи. Чином стављања у заштиту била је стварана доживотна веза између моћнијег појединца (сениор) који би у заштиту узимао слабијег појединца (вазал). Сениор би се своме вазалу обавезао на разне видове заштите, примјерице заступањем пред судом, осигуравао помоћ у храни и одјећи, често и стан или земљишни посјед. Вазал би заузврат морао слушати сениора и вршити за њега разне друге услуге, тачно одређене уговором, које су укључивале и војну службу у случају потребе.

Вазал је могао имати и своје властите вазале којима би он био сениор. Вазалска је обавеза значила подложност сениору уз поштовање које се првенствено манифестовало кроз спољашње знакове поштовања. Како у раздобљу раног средњег вијека није било новца, свака се служба, посебно војна, плаћала даровањем земље. Тако би, након положене вазалске заклетве, сениор своме вазалу уступио земљишни посјед, феуд. Величина посједа је варирала у односу на моћ сениора и важност вазала. Највеће феуде својим вазалима је давао краљ, али било је и феуда ситних племића који су имали једног или два кмета.

[уреди] Нестанак

Средином 13. вијека феудални поредак је запао у кризу развојем слободних краљевских градова и јачањем краљевске власти, а тијеком 15. вијека у западној Европи почиње нестајати као доминантан облик, иако су се неки облици задржали до 19. вијека. Феудализам у великом делу Европе је укинут револуцијама 1848.