Хенри VII
Из пројекта Википедија
Хенри VII (Дворац Пемброук, 28. јануара 1457. - 21. априла 1509.), енглески краљ.
Рођен је у дворцу Пемброук, у велшкој породици Тјудор из Пенмyнyда, као једини син оца Едмунда Тудора и мајке Маргарет Бофорт, наследнице бочне сродничке линије клана Ланкастер. Отац му је умро два месеца пре рођења, па га је одгојио његов стриц Џеспер Тудор. Доласком на власт клана Јорк 1461. године на челу са краљем Едвардом IV био је присиљен заједно са породицом да оте у изгнанство у Бретању, где је био до осамнаесте године.
Смрћу краља Хенрика VI и његовог сина Едварда, и Хенрија Стафорда, војводе од Бакингема који је погинуо у побуни против краља Ричарда III, а темељем ланкастерског порекла своје мајке Маргарет Бофорт, Хенрик је постао главни кандидат клана Ланкастер за енглески престо.
Хенрик се, осетивши политичку рањивост краља Ричарда III и нестабилно стање у Енглеској настало поделом у клану Јорк због сумњивог Ричардовог преузимања круне, уз финансијску и војну помоћ свог домаћина Франциса II, војводе од Бретање, покушао искрцати на енглеско тло, али је у сукобу са снагама Ричарда III одбачен. Ричард III је у међувремену са војводом од Бретање склопио споразум, па је Хенрик био присиљен да избегне у Француску где је на краљевском двору био врло добро примљен. Француски краљ обезбедио му је војску и опрему за други покушај инвазије на Енглеску. У авгусру 1485. Хенрик се искрцао са војском од неких 5000 војника на енглеско тло. Појачан снагама оданим клану Ланкастер у самој Енглеској, тешко је поразио и убио на бојном пољу Ричарда III, којег су у кључном тренутку издали највернији савезници, у бици код Босворта 22. августа 1485. године. Овом битком поражен је клан Јорк и дефинитивно су завршили Ратови двеју ружа.
Упркос томе што је ранијим актима, у време владавине династије Јорк, Хенрикова сродничка ланкастерска линија била наследно-правно дисквалификована, Хенрик се снагом силе и војне победе 1485. прогласио енглеским краљем.
Прва Хенрикова брига након освајања круне била је учвршћивање још увек несигурне власти. Наиме, поборници клана Јорк окупљали су се око Перкина Ворбека који је тврдио да је Ричард, млађи син Едварда IV, који је од стране Ричарда III био заточен у Лондон Тауеру, и око Ламберта Симнела који је тврдио да је унук грофа од Ворвика, политичког ментора Едварда IV. Да би спречио даље сукобе Хенрик је деловао на политичком и војном плану. Склопивши године 1486. брак са кћерком Едварда IV, Елизабетом од Јорка (без обзира што су одлуком Парламента за време Ричарда III сва деца Едварда IV проглашена незаконитом) придобио је на своју страну многе припаднике клана Јорк или је барем отупио оштрицу њихове борбености. Уједно је војно поразио Ламберта Симнела у бици код Стоука (1487.), а Перкина Ворбека је 1497. ухватио и 1499. дао обесити.
Након учвршћивања власти, Хенрик је на спољном и унутрашњем плану водио вешту, лукаву и прагматичну политику. На спољном плану је вешто маневришући енглеским интересима, и склапањем интересних бракова успео да осигура мир на енглеским границама (што је био у предуслов мира на унутрашњем плану), и подршку утицајних владара и црквених поглавара у Европи. Споразумом из Медине Дел Кампо признао је тада новоуједињену Шпанску краљевину и уговорио брак свог најстаријег сина и наследника Артура са Катарином Арагонском. Кћерку Маргарету удао је за шкотског краља Јакова IV. Склопио је савез са царем Светог римског царства Максимилијаном I, и од папе Иноћентија VIII добио признање тиме што је исти својим актом запретио верским изопштењем свим претендентима на Хенриков престо.
На унутрашњем плану Хенрик је побољшао постојећи државни апарат посебно надзирући администрацију и јачајући своју контролу над племством. Поново је потврдио сва феудална права енглеске круне и ојачао судбену власт и своју улогу у локалној управи. Хенрик је владао врло енергично и апсолутистички. Поседи побуњеника били су конфисковани а своја овлашћења није био спреман пренети на било кога. Финансијско стање државне ризнице се за време Хенрикове владавине драматично поправило тако да је Хенрик иза себе оставио релативно богатство и побољшану ситуацију на подручју јавног реда и законитости. Својим вештим владањем придонио је великом размаху енглеске трговине и поморства и свим тиме утврдио темеље да Енглеска постане важан фактор на тадашњој европској карти.
1502. године убрзо након смрти супруге на порођају умро му је старији син Артур, недуго након што се оженио Катарином Арагонском. Убрзо је синову удовицу Катарину Арагонску верио за свог другог сина Хенрика који га је након његове смрти 1509. године и наследио.
