Moamer Gadafi

From Wikipedia

Moamer Abu Minijar el-Gadafi (2004)

Moamer Abu Minijar el-Gadafi (eng. -{Muammar Abu Minyar al-Gaddafi}- arap. معمر القذافي (rođen 1942.) je libijski vođa od 1969. Iako Gadafi nema javnu dužnost ili titulu, on ima počasnu titulu "Vodiča Prvoseptembarske Velike Revolucije Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije" ili "Bratski lider i vodič revolucije".

[uredi - уреди] Rane godine

Gadafi je bio najmlađe dete iz beduinske porodice u pustinjskoj oblasti Sirt. Dato mu je tradicionalno osnovno religijsko obrazovanje i pohađao je Seba pripremnu školu u Fezanu od 1956. do 1961. Gadafi i mala grupa prijatelja koje je upoznao u toj školi će osnovati jezgro vojne revolucionrarne grupe koja će na kraju preuzeti vlast u državi. Gadafijev uzor je bio Gamal Abdel Naser, predsednik Egipta, koji je se uzdigao do mesta predsednika apelujući na arapsko jedinstvo. 1961. Gadafi je izbačen iz Sebe zbog političkih aktivnosti.

Gadafi je prešao da studira pravo na Libijskom univerzitetu, gde je diplomirao sa visokim ocenama. Onda se upisao u vojnu akademiju u Bengaziju 1963, gde su on i nekoliko njegovih prijatelja organizovali tajnu grupu posvećenu zbacivanju prozapadne libijske monarhije. Nakon diplomiranja 1965, poslat je u Veliku Britaniju za dalje usavršavanje u Kraljevsku vojnu akademiju Sendharst, vrativši se 1966. na dužnost oficira Signalnog korpusa.

[uredi - уреди] Osvajanje vlasti

1. septembra 1969. mala grupa vojnih oficira predvođena Gadafijem je izvela državni udar protiv kralja Idrisa, koji je proteran u Egipat. Novi režim, na čelu sa Revolucionarnim komandim savetom (RKS), je ukinuo monarhiju i proglasio novu Libijsku Arapsku Republiku. Gadafi izbio na površinu kao vođa RKS i na kraju postao de fakto predsednik države, političku ulogu koju i danas igra, iako ne drži zvaničnu poziciju. Gadafi se spominje u vladinim saopštenjima i zvaničnoj štampi kao "Brat vođa i vodič revolucije".

Za razliku od ostalih vojnih diktatora, Gadafi nije unapredio sebe u generala nakon osvajanja vlasti, ali je prihvatio ceremonijalno unapređenje od kapetana u pukovnika i ostao je u ovom činu zadnjih skoro četrdeset godina. Ovo je bez sumnje čudno u zapadnim vojskama, da pukovnik može da vlada zemljom i služi kao Vrhovni komadant njene vojske, ali prema Gadafijevim rečima, Libijskim utopijskim društvom vlada narod, tako da mu nije potrebna velika titula ili vrhovni vojni čin.

Gadafijevo ostajanje na mestu pukovnika dok vrši kontrolu nad zemljom nije novi koncept među diktatorima. Gamal Abdel Naser je ostao pukovnik nakon osvajanja vlasti u Egiptu, dok Džeri Rolings, diktator Gane, nije imao veći vojni čin od poručnika.

[uredi - уреди] Islamski socijalizam i pan-arabizam

Gadafi je zasnovao svoj novi režim na mešavini arapskog nacionalizma, aspekta dobro uređene države i ono što je Gadafi opisao kao "direktna, popularna demokratija". On je nazvao ovaj sistem Islamski socijalizam i dok je dozvolio privatno vlasništvo nad malim preduzećima, vlada je kontrolisala velika preduzeća. Blagostanje, "oslobođenje" i obrazovanje su bili naglašeni. Takođe je nametnuo islamske morale, zabranivši alkohol i kockanje. Da bi ojačao ideale ovakve socijalističko-islamske države, Gadafi je objavio svoju političku filozofiju u Zelenoj knjizi, izdanoj 1976. U praksi, libijski politički sistem je bio manje idealniji i sa vremena na vreme Gadafi je odgovorio unutrašnjoj i spoljašnjoj opoziciji nasiljem. Njegov revolucionarni komitet je pozvao na ubisto libijskih disidenata koji su živeli van zemlje u februaru 1980, dok su odredi libijskih ubica poslani širom sveta da ih ubiju.

Sa poštovanjem prema susedima Libije, Gadafi je pratio Naserovu ideju o pan-arabizmu i postao je vatren zagovornik ujedinjenja svih arpskih država u jednu. Takođe je podržavao pan-Islamizam, sa idejom labave unije svih islamskih država i naroda. Nakon Naserove smrti 28. septembra 1970, Gadafi je pokušao da preuzme ulogu ideološkog vođe arapskog nacionalizma. Proglasio je "Federaciju Araspkih Republika" (Libija, Egipat i Sirija) 1972, nadajući se da će stvoriti pan-arapsku državu, ali se tri države nisu složile oko uslova spajanja. 1974. potpisao je sporazum sa tuniskim vođom Habibom Burgibom o spajanju dve zemlje, ali se ni ovo nije ostvarilo i razlike između dve države su se pogoršale sa velikim neprijateljstvom.

Gadafi je takođe postao snažna pristalica Palestinske Oslobodilačke Organizacije, što je na kraju pokvarilo libijske odnose sa Egiptom kada je Egipat 1979. započeo mirovne pregovore sa Izraelom. Kako su se libijski odnosi sa Egiptom pogoršavali, Gadafi je želeo bliže odnose sa Sovjetskim Savezom. Libija je postala prva država izvan Istočnog bloka koja je dobila supersonične MiG-25 lovce, ali su ti odnosi ostali relativno daleki. Gadafi je takože želeo da poveća uticaj Libije, posebno u državama sa islamskom populacijom, pozivajući na stvaranje Saharske islamske države i podržavajući pobunjeničke snage u pod-Saharskoj Africi.

Značajno u njegovoj politici je podrška oslobodilačkim pokretima, u većini slučajeva muslimanskim grupama. Sedamdesetih i osamdesetih, ova podrška ja nekada toliko slobodno davana da su i čak nesimpatične grupe mogle dobiti libijsku podršku. Često su te grupe predstavljale ideologije daleko od Gadafijeve. Međunarodna javnost je bila zbunjena ovom politikom. Tokom sedamdesetih, njegov režim se upetljao u terorističke aktivnosti i u arapskim i u nearapskim državama. Polovinom osamdesetih, Gadafi je široko smatran kao glavni finansijer međunarodnog terorizma. Navodno, Gadafi je bio glavni finansijer pokreta Crni septembar koji je izvršio masakr nad izraelskim sportistima tokom Olimpijskih igara 1972. u Minhenu i bio je optužen od strane SAD za direktnu kontrolu nad podmetanjem bombe u berlinskoj diskoteci 1986. koja je ubila troje ljudi i ranila više od 200 osoba, od kojih su velik deo činili američki vojnici. Takođe je izjavio da je platio Karlosu Šakalu da kidnapuje i zatim oslobodi velik broj saudijskih i iranskih naftnih ministara.

[uredi - уреди] Spoljni odnosi

Napetosti između Libije i Zapada su dostigle vrhunac tokom Reganove administracije, koja je pokušala da zbaci Gadafija. 1984, britanska policajka Ivon Flečer je ubijena izvan libijske ambasade u Londonu, dok je dežurala nad anti-Gadafijevskim demonstracijama. Pucanj iz mitraljeza iz zgrade je uvek bio osumnjičen za njeno ubistvo, ali su se libijske diplomate pozvale na diplomatski imunitet i bile su proterane. Incident je doveo do prekidanja diplomatskih odnosa između Britanije i Libije više od jedne decenije.

Reganova administracija je videla Libiju kao neprihvatljivog igrača na međunarodnoj pozornici zbog njenog beskompromisne podrške palestinskoj nezavisnosti, njenoj podršci revolucionarnom Iranu u ratu protiv Iraka Sadama Huseina i njene podrške oslobodilačkim pokretima u razvijenom svetu. Marta 1982. SAD su objavile zabranu uvoza libijske nafte i izvoz Libiji američke tehnologije za industriju nafte; Evropa nije pratila SAD.

SAD su napadale libijske patrolne čamce od januara do marta 1986. tokom sukoba zbog pristupa zalivu Sidra, za koji je Libija tvrdila da pripada njenim teritorijalnim vodama. 15. aprila 1986, Regan je naredio velike vazdušne napade na Tripoli i Bengazi, nazvane Operacija Kanjon El Dorado, koji su ubili 60 ljudi zbog američkih optužbi za libijsku umešanost u eksploziju bombe u diskoteci u Zapadnom Berlinu 5. aprila 1986. koju su često posećivali američki vojnici. Među žrtvama napada iz odmazde 15. aprila je bila i usvojena ćerka libijskog vođe.

Libijska umešanost u i podrška terorizmu je potvrđena krajem 1987. kada je presrtenut trgovački brod MV Eksund. Namenjeno Irskoj republikanskoj armiji, velika pošiljka oružja i eksploziva je oduzeta sa Eksunda. Britanska obaveštajna služba je verovala da to nije prvi put i da su prethodne libijske pošiljke oružja stizale do Irske republikanske armije.

Tokom većeg dela devedesetih, Libija je istrpela ekonomske sankcije i diplomatsku izolaciju kao rezultat Gadafijevog odbijanja da potpiše izručenje Sjedinjenim Državama ili Velikoj Britaniji dvojice Libijaca optuženih za podmetanje bombe na let Panamerikena 103 iznad Lokerbija, Škotska. Uz posredovanje predsednika Južne Afrike Nelsona Mendele - koji je posetio Gadafija 1997. - i generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kofija Anana, Gadafi je pristao 1999. na kompromis koji je uključivao predavanje optuženih Holandiji za suđenje prema škotskom zakonu. Nakon toga su suspendovane sankcije UN, ali su američke sankcije Libiji ostale na snazi.

Avgusta 2003, dve godine nakon presude Abdelbasetu Ali Mohmed Al Megrahiju, Libija je zvanično prihvatila odgovornost za podmetanje bombe iznad Lokerbija. Gadafi je pristao da isplati odštetu od 2,7 milijardi dolara, tj 10 miliona dolara za svaku žrtvu porodicama 270 žrtava. Iste godine, Britanija i Bugarska su zajedno sastavile rezolucije UN koja je ukinula suspendovane sankcije (bugarsko učestvovanje u preduzimanju ovog pokreta je dovelo do nagoveštaja da je povezano sa slučajem SIDA u Libiji u kojem je 5 bugarskih medicinskih sestara, koje su radile u bengazijskoj bolnici, optuženo da su zarazili Sidom 426 libijske dece). 40 procenata odštete je plaćeno svakoj porodici, daljih 40% nakon što su uklonjene sankcije SAD. Zato što su SAD odbile da skinu Libiju sa svoje liste sponzora terorizma, Libija je zadržala preostalih 20 procenata.

[uredi - уреди] Novi Gadafi?

Od polovine devedesetih, Gadafi je uspeo da poboljša svoje veze među srednjeistočnim nacijama i danas se od strane mnogih smatra za umerenog i odgovornog lidera u arapskom svetu nego što je bio prethodno. Što se tiče Palestinaca, počeo je da predlaže koncept dvonacionalne države Izratine - kombinacije reči Izrael i Palestina.

Istovremeno, Gadafi je postao popularan afrički lider. Kao jedan od kontinentalnih postkolonijalnih šefova države koji je najduže na vlasti, libijski diktator uživa poštovanje među mnogim Afrikancima kao iskusan i mudar državnik koji je bio u prvom planu tokom mnogih borbi tokom godina. Gadafi je stekao priznanje Nelsona Mendele i drugih i uvek je bio istaknuta figura u raznim pan-afričkim organizacijama, kao što je Organizacija afričkog jedinstva. Takođe su ga mnogi Afrikanci videli kao humanitarca koji je dao mnogo novca pod-saharskim državama. Veliki broj Afrikanca dolazi u Libiju da bi se zaposlilo. Takođe, mnogi ekonomski emigranti - posebno iz Somalije i Gane - koriste Libiju kao odskočnu dasku do Italije i ostalih evropskih država.

Gadafi je takođe pokazao da želi da popravi svoju sliku na Zapadu. Dve godine pre terorističkih napada 11. septembra 2001, Libija se založila za borbu protiv Al-Kaide i ponudila se da otvori svoj program oružja međunarodnoj inspekciji. Bil KlintonKlintonova administracija nije uspela da se pozabavi ponudom pošto libijski program oružja tada nije smatran kao pretnja. Nakon napada 11. septembra, Gadafi je učinio jednu od prvih i čvrstih optuživanja bombaša Al-Kaide od strane nekih muslimanskih vođa. Gadafi se takođe pojavio na ABC zbog intervjua sa Džordžom Stefanopulosom, čin koji se činio nezamislivim manje od decenije ranije.

Postoji mnogo objašnjenja za promene u Gadafijevoj politici. Najočigledniji je da je nekada bogata Libija postala sve slabija pošto je cena nafte značajno pala tokom devedesetih. U ovim okolnostima, značajno strožije sankcije UN i SAD su učinile Libiju sve više politički i ekonomski izolovanijom. Još jedna mogućnost je da je čvrsta reakcija Zapada primorala Gadafija da promeni svoju politiku. Tokođe je moguće da je realpolitik promenila Gadafija. Njegovi ideali i ciljevi se nisu ostvarili; nije nikada bilo nikakvog arapskog jedinstva, razne oružane revolucionarne organizacije koje je on podržavao nisu ostvarile svoje ciljeve, a raspad Sovjetskog Saveza je učinio Gadafijevog glavnog neprijatelja, Sjedinjene Države, još jačim.

Nakon zbacivanja Sadama Huseina 2003, Gadafi je objavio da je njegova zemlja imala aktivan program oružje za masovno uništenjeoružja za masovno uništenje, ali da je voljan da dozvoli međunarodnim inspektorima da dođu u njegovu zemlju da ga nadgledaju i unište. Američki predsednik Džordž Buš i ostale pristalice rata u Iraku su pokušali da objasne Gadafijevu objavu kao direktnu posledicu rata u Iraku tvrdeći da je Gadafi postupio tako zbog straha za budućnost svoje vlasti ako nastavi da zadrži i prikriva svoje oružje. Italijanski premijer Silvio Berluskoni, pristalica rata u Iraku, je izjavio da je Gadafi lično telegonirao sa njime. Ipak, mnogi strani eksperti za politiku su tvrdili da je Gadafijev proglas bio samo nastavak njegovih prethodnih napora u normalizovanju odnosa sa Zapadom i uklanjanja sankcija. Da bi podržali ovo, oni ukazuju na činjenicu da je Libija već učinila slične ponude četiri godine ranije pre nego što su zvanično prihvaćene. Međunarodni inspektori su ispitali nekoliko tona hemijskog oružja u Libiji, kao i aktivni program nuklaernog oružja. Kako se proces uništavanja ovog oružja nastavio, Libija je poboljšala svoju saradnju sa međunarodnom posmatračkom misijom da je marta 2006. Francuska potpisala ugovor sa Libijom o razvijanju velikog programa za nuklearnu energiju.

Marta 2004, britanski premijer Toni Bler je postao prvi zapadni lider koje je posetio Libiju i javno se sreo sa Gadafijem. Bler je pohvalio Gadafijeva nedavna dela i izrazio nadu da će Libija sada biti snažan saveznik u Rat protiv terorizmaratu protiv terorizma. Britanski ambasador u Tripoliju, Entoni Lejden, je ovako objasnio promenu Gadafija i Libije:

35 godina državne kontrole u ekonomiji ih je dovelo u situaciju gde prosto ne stvaraju dovoljno ekonomskih aktivnosti da daju zaposlenje mladim ljudima koji izlaze iz njihovog uspešnog obrazovnog sistema. Mislim da je ova dilema srž odluke pukovnika Gadafija da su mu potrebne radikalne promene. [1]

15. maja 2006, Stejt Dipartment je objavio da će ponovo uspostaviti pune diplomatske odnose sa Libijom. Ovo je došlo nakon objavljivanja libijskog programa za masovno uništenje tako da je Stejt Dipartment takođe izjavio da će Libija biti uklonjena sa liste nacija koje podržavaju terorizam. [2]

[uredi - уреди] Unutrašnji problemi

U oktobru 1993. je bio neuspešan pokušaj ubistva Gadafija od strane delova libijske armije. Osam meseci kasnije, libijski vojnici su se povukli iz Čada okončavši time teritorijalne sukobe koji su datirali od 1973. U julu 1996, pobune protiv Gadafija su izbile na jednoj fudbalskoj utakmici.

Ovo su političke organizacije koje se protive Gadafiju:

Internet sajt, koji aktivno traži Gadafijevo zbacivanje, je postavljen 2006 i ima spisak 343 navodnih žrtava političkih ubistava. [3] Libijska liga za ljudska prava sa sedištem u Ženevi, je pisala peticiju Gadafiju da pokrene nezavisno istraživanje zbog nemira u Bengaziju februara 2006. u kome je ubijeno oko 30 Libijaca i stranaca.

[uredi - уреди] Privatni život

Gadafi ima osmoro dece, od toga sedam sinova. Njegov najstariji sin, Muhamed Gadafi je zbog žene sada u nemilosti, ali vodi Libijski olimpijki komitet. Sledeći sin po starini Al-Sadi Gadafi, upravlja Fudbalskim savezom Libije, igra za italijanski tim iz Serije A Udineze i producira filmove. Treći po redu je Saif al-Islam Gadafi, slikar, koji vodi dobrotvorni fond koji je bio umešan u pregovore oko oslobađanja talaca koje su uzimali islamski militanti, posebno na Filipinima. Njegova jedina kćerka je Aješa Gadafi, advokat koji se pridružio timu za odbranu Sadama Huseina. Svi su oni viđeni kao mogući naslednici. Još tri sina Al Moatasim, Hanbil i Hames su manje značajni (u septembru 2004, Hanbil je bio umešan u policijsku poteru u Parizu).

Gadafijeva navodno usvojena kćerka Hana je ubijena tokom napada američkih aviona 1986. Na koncertu za mir, održanom u Tripoliju 15. aprila 2006. da bi se obeležila dvadeseta godišnjica vazdušnih napada, američki pevač Lajonel Riči je rekao publici:

"Hana će biti slavljena večeras zbog činjenice da ste vi prikačili mir njenom imenu." [4]

Hanin status kao Gadafijeve usvojene kćerke ostaje nerešen. Urednik za spoljašnja pitanja časopisa JuEsEj Todej Barbara Slavin je rekla da "njegova usvojena kćerka nije ubijena. Ubijena je tek rođena beba. Zapravo sam videla njeno telo. Nju je Gadafi posthumno usvojio. "[5]

Januara 2002, Gadafi je otkupio 7,5% deonica Juventusa za 21 milion američkih dolara preko Lafika (Libijska arapska kompanija za strana ulaganja). Iako je Gadafi veliki fudbalski fan, još važnije je nastavljanje dugih veza sa Đanijem Anjelijem, vlasnikom Fijata. Gadafi je takođe postao uključen u šah: marta 2004, FIDE, je objavila da će on obezbediti novac za nagradu za Svetsko prvenstvo u šahu, održanom u Tripoliju tokom juna i jula 2004.

Novembra 2002, bio je domaćin svetskog izbora za Mis interneta, prvog za Libiju i prvi u svetu koji je održan na internetu.

Gadafijeva lična garda, Amazonska garda se sastoji iz lepih Afrikanki koje su eksperti za borilačke veštine i dobro istrenirane da koriste oružje. Amazonska garda ga je pratila na njegovoj poseti Briselu 2004. [6]