Александар Мишић

Из пројекта Википедија

Александар Мишић, мајор Војно-четничких одреда.

Рођен је 1891. у Београду, као пето од шесторо деце Живојина Мишића и Лујзе.Мајка му је била Немица, старином из Француске. Када је имао 18 година,бежи од куће и одлази у Русију. Представио се код стрица цара Николаја Николајевића, чија је жена била црногорска принцеза, и изразио жељу да ступи у Војни академију. Добија препоруке и ступа у академију у Вилну.

Године 1912. се озбиљно разболео. После операције враћа се у Србију,због повољније климе. У Београд долази у тренутку када је расписана мобилизација за рат против Турака. Отац, који се са Врховном командом налазио у Нишу, хтео је да га остави кући, јер су браћа већ била на положајима.Мишић поново бежи од куће и 11. октобра у Врању налази зета (мужа сестре Елеоноре), Богдана Анђелковића, командира једне чете у 6. пуку. Бојећи се реакције фамилије, Богдан није смео да прими Александра у своју јединицу, па он сам креће са војском. (Богдан је погинуо сутрадан.) Од лакше рањених,залуталих и заосталих војника формира чету, са којом, непосредно уочи Кумановске битке, први улази у Куманово и ослобађа све таоце из тамошњих затвора.

Непосредно пред почетак новог балканског конфликта, примљен је у српску коњицу 6. пука, а у време Другог балканског рата добија чин потпоручника. У Први светски рат улази са 3. коњичким пуком, који септембра 1914 прелази у Срем. Учествовао је у многим биткама, све до пробоја Солунског фронта.

Више пута је одликован и унапређиван до чина капетана друге класе. Активну војну службу напушта 1922. године.

Од 1928, до 1930. био је вршилац дужности управника Врњачке Бање. Између два рата живео је доста повучено, али је зато интезиво сарађиво на свим пољима као национални радник, а пре свега на питањима обезбеђења ратних инвалида и решење инвалидских питања уопште.

Априлска катастрофа га је задесила у Ваљеву. После немачке окупације Србије одлази у Струганик, а већ у мају 1941. сусреће се са пуковником Дражом Михаиловићем, и одлази да ради у Врховној Команди Војно-четничких одреда Југославије.

У време устаничких борби, постављен је за команданта Ваљевског четничког одреда и команданта одреда који су учествовали на опсади Ваљева.

Немци га заробљавају 6.децембра 1941. у Струганику и одводе у Ваљевски затвор. Од тада му се губи сваки траг. Према немачком извештају од 20.децембра 1941, стрељан је 17.децембра, а према исказима сведока из Ваљева и околине одведен је у немачко заробљеништво где је највероватније умро. Мистерија његовог нестанка никада није разрешена.

На предлог Врховне Команде, емигрантска Влада га је постхумно даривала орденом Карађорђеве звезде са мачевима I реда.