Алојзије Степинац
Из пројекта Википедија
Алојзије Степинац је био загребачки надбискуп и кардинал. Од стране југословенске власти осуђен је 1946. године за сарадњу са усташама и провео је остатак живота у кућном притвору и у затвору.
| др Алојзије Степинац | |
|---|---|
 Надбискуп загребачки и кардинал др Алојзије Степинац |
|
| рођен: | 8. мај, 1898 Крашић, Загреб, Хрватска |
| преминуo: | 10. фебруар, 1960 Крашић, Загреб, ФНРЈ |
Садржај |
[уреди] Младост Степинца и рат
Алојзије Степинац је рођен 8. маја 1898. године у Крашићу, близу Загреба у веома имућној сељачкој породици. Његов отац Јосип је имао дванаесторо деце и то четворо из првог и осморо из другог брака. Алојзије је основну школу завршио у родном месту, гимназију у Загребу. Кад је завршио шести разред гимназије, ступио је у надбискупијски лицеј с озбиљном намером да се посвети свештеничком звању.
Врло брзо је позван у војску 1916. године. У скраћеном року је могао положити осми разред и матуру, па је затим отпутовао у Ријеку у свештеничку школи. Убрзо се, као новопечени официр, нашао на италијанском фронту, али његова каријера се убрзо прекида рањавањем у борбама на Сочи и Пијави.
Бавећи се Степинцем многи су његови биографи помињали његову официрску разборитост и храброст, али осим њиховог недокументованог сведочења, других разлога да у то верујемо нема. У току рата, о његовој судбини нису знали његови родитељи. У Крашић је стигла вест да им је син погинуо негде у Србији и послате су им његове ствари. Степинац је заправо био заробљен и одведен у италијанско заробљеништво. Одатле успева да побегне и да се прикључи српској војсци као добровољац на Солунском фронту. Остаје у југословенској војсци (не скривајући своје пројугословенство) до пролећа 1919. године, када је демобилисан у чину потпоручника. Исте године Степинац се уписује на Агрономски факултет у Загребу. Али све што је урадио у току студија агрономије јесте учлањење у академско католичко друштво Домагој. То је трајало свега годину дана и Степинац се враћа на имање свог оца где је неколико наредних година радио. Степинац је ту упознао и своју велику љубав коју је и запросио. И свадба је била на видику, али се млада учитељица Марија Хорват предомислила, вратила му веренички прстен и обоје су се разишли.
[уреди] Степинац постаје свештеник
Како се то догодило да осети у себи жељу да постане свештеник, може се само нагађати; углавном, он се 1924. године обрео у Риму, по препоруци ректора Загребачког сјеменишта др. Јосипа Лончарића. Ту је кружила и једна прича по којој би Алојзије Степинац био заправо ванбрачни син некадашњег жупника у Крашићу а затим и надбискупа загребачког Анте Бауера. (Према тој причи, одлазак Степинца у Рим, на Германикум и Грегоријану на школовање до 1930 године, када је био заређен — заправо је била брига о сину.) Ту је на папском свеучилиштву Грегоријани, добивши америчку стипендију, завршио након седам година филозофију и теологију и урадио два доктората. Ту је научио да говори и пише италијански, француски, немачки и латински. По повратку у Загреб, млади језуитски штићеник бива примљен у надбискупску канцеларију а затим је именован и за церемонијара надбискупа др Анте Бауера. Убрзо је тешко оболели надбискуп Бауер затражио од Ватикана да му се додели коадјутор с правом наследства на загребачкој надбискупској столици. Степинац је био у Хрватској потпуно непознат. Предлог да то буде управо Алојзије Степинац, а затим и одлука - одјекнули су на Каптолу као потпуно изненађење. Озбиљне критике конкурената, па и осталих чланова високог католичког клера, биле су упућене југословенском епископату као и ватиканским личностима, пре свега Пију XI и његовом великом секретару Марији Пачелију, будућем папи Пију XII. Међутим, све се на томе и завршило, јер је Ватикану изгледа требао млад и одлучан борац, који ће бити у стању да одговори захтевима клера. Тако је Степинац још за живота Бауера постао шеф епископата, 28. маја 1934. године. После смрти Бауера, млади Степинац је преузео управу Загребачке надбискупије 7. децембра 1937. Биографија Степинца је умногоме помогла да се сав посао око његовог наименовања брже обави. Како је у то време тражена сагласност југословенске владе око његовог наименовања, краљ Александар се сложио знајући да је Степинац био добровољац на солунском фронту, сматрајући да је то и израз његовог југословенског опредељења. Степинчево добровољаштво се после овога више никада неће помињати, чак ће се тврдити да то није тачно.
Као загребачки надбискуп, Алојзије Степинац се оштро супроставио одбијаљу Краљевине Југославије да потпише Конкордат са Ватиканом, па се окреће ка хрватској опозицији. Нарочито је био огорчен на пробританске официре који су били противни приступању Југославије Тројном пакту, који су у Београду извршили државни удар и збацили намесништво Кнеза Павла.
[уреди] Надбискуп Загребачки за време Другог светског рата
-
За више информација погледајте Бројна сведочења о покрштавању и страдању Срба од римокатоличког клера у НДХ.
Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање "католичке државе", како је он често називао НДХ. 12. априла 1941. године састаје се са генералом Славком Кватерником, по проглашењу НДХ.
Надбискуп Степинац се први пут састао са Анте Павелићем одмах по његовом повратку 16. априла 1941, четири дана након проглашења НДХ. и изразио пуну подршку Усташкој новооформљеној држави.
Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац је на Ускрс 1941. године поново објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анте Павелића. Тада је, између осталог, рекао: "Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа". Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао "пасторално писмо" у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.
Одмах по освајању власти, Усташе крећу са са остваривањем својих планова ликвидације српског становништва, с чиме је Степинац био упознат, јер су се егзекуције изводиле јавно.
Степинац је, уз сагласност и под надзором опата Јосипа Рамира Марконеа, папског легата у НДХ, сазвао нову Бискупску конференцију у Загребу од 17. до 20. новембра 1941. која је била посвећена прелазима грчко-источњака у католичку веру. Степинац је тим покрштавањима наводно видео спасавање Срба, Јевреја и Рома од усташког ножа.
Алојзије Степинац у писму папи Пију XII у писму од 18. маја 1943. године наводи да је У НДХ покрштено око 250.000 православних Срба. Покрштавање је вршено насилно, јер многи Срби нису имали избора, могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Доста их је, чак, побијено и после покрштавања.
Степинчево обраћање поводом Усташких покоља догодило се почетком 1943. Тада су за одмазду Усташе стрељале 30 сељака из њееговог родног села Крашић, међу којима и његовог брата Максима, а да то Степинац није знао. Степинац је говорио на проповеди у загребачкој катедрали и подигао глас против оваквих злочина. Ови протести су према документима били под притиском Ватикана који је 1943. већ претпостављао исход рата, тј. пораз сила осовине. Из Ватикана се преко Степинца гурала идеја да се у Хрватској касније смени усташка власт и доведе на власт Мачеков ХСС, и да тако Хрватска (као наводно антифашистичка земља) задржи границе НДХ.
Надбискуп Степинац је био потпуно свестан постојања концентрационог логора Јасеновац , али се о томе није јавно противио. Како се ближио крај рата, Степинац је највише зазирао од победе комуниста, па се зато у потпуности сложио са Павелићевом линијом. Није желео да бежи, већ је остао у Загребу. Одмах по ослобођењу Загреба, Тито је стигао и љубазно разговарао са челницима католичке цркве 2. јула 1945. Тито је при том обећао да нова власт ништа неће направити без договора с црквом. Овим разговорима присуствовао је и Владимир Бакарић. Толерантни однос између нове власти и католичке цркве био је краткотрајан. Нарочито су почели да избијају проблеми око секуларизације црквених добара и укидање веронауке по школама.
[уреди] Суђење Алојзију Степинцу
 |
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
Алојзије Степинац је први пут ухапшен 17. маја 1945. Био је притворен у Млинарској улици, где се својевремено налазио Усташки затвор из времена рата. Саслушање и притвор су трајали до 3. јуна 1945. када је Степинац пуштен на слободу.
Дан касније, Степинац и Тито су водили дуг телефонски разговор, кога је Степинац коментарисао као :"Разговарали смо мушки". Тито и Степинац се нису ни око чега сложили. Степинац јавно критикује власт јер одузима имовину католичких свештеника и неке протерује. Односи са властима се још више заоштравају. Алојзије Степинац је са својим бискупима протествовао у пастерском писму од 20. септембра 1945., где исказује замерке државе према цркви. Степинац се тада налази у процепу, јер с једне стране требао је попуштати у односу на државну власт, а с друге стране, није желео одвајање католичке цркве од Ватикана. Односи Степинца и нове власти се још више компликују јула 1946. Тада је Степинчев стан био под блокадом и он је држан у некој врсти кућног притвора.
Степинац је могао да се извуче само да је подржао нову комунистичку власт у Хрватској.
Степинац ово није учинио, већ је наставио критику власти. Ухапшен је по други пут 18. септембра 1946. Изведен је пред Врховни Суд НР Хрватске.
Суђење Алојзију Степинцу и осталој петнаесторици, међу којима су били и Ерих Лисак и Иван Шалић, одржано је Пред Већем Врховног Суда НР Хрватске од 9. септембра до 11. октобра 1946. у дворани фискултурног училишта у данашњој Ткачићевој улици у Загребу.
Суђењу је председавао др Жарко Вимпулшек, чланови већа су били: др Антун Церинец, Иван Полдругач и Иван Пиркер; оптужницу је заступао Јаков Блажевић, а записничар је био др Анте Петровић.
Алојзија Степинаца је бранио загребачки адвокат Здравко Политеа, који је својевремено заступао и Тита на "бомбашком процесу".
У најкраћем, Степинац је оптужен због сарадње с врхом усташке државе , сусрета с Павелићем и другим усташким часницима, за прекрштавање десетине хиљаде Срба, за подстрек који је Усташама пружао католички клер, за говоре у којима подстиче на молитву за Павелића и противнародног деловања након рата. Бранио се ћутањем. На крају саслушања 3. октобра, Степинац је прекинуо ћутање и одржао свој велики говор. Степинац је прекрштавање Срба називао неисправним изразом, јер се ради о верском прелазу већ крштених људи. У завршној речи, Степинац је поновио да је на све оптужбе невин, те да ће историја оценити његов рад.
Пресуда је донешена 11. октобра 1946. Само су Лисак и Шалић осуђени на смрт, а сви остали на временске казне.
Алојзије Степинац је осуђен на казну затвора с присилним радом у трајању од 16 година, губитак политичких и грађанских права у трајању од 3 године, касније му је казна преиначена на кућни притвор у родном Крашићу на Жумберку.
[уреди] Затворски дани и смрт
После изрицања пресуде, Алојзије Степинац је одведен на издржавање казне у затвор Лепоглава. Ту је остао све до 6. децембра 1951.
Гласови огорчења стизали су са различитих страна. За пуштање на слободу Степинца највише су агитовали римокатолички великодостојници, хрватски писци и књижевници. У таквим околностима Титова власт је попустила.
Тако је у име комунистичке власти Степинца у Лепоглави обишао др Владимир Бакарић већ у марту 1947. Молио га је да потпише већ састављену молбу председнику Југославије Титу за помиловање, уверавајући га да ће одмах бити пуштен на слободу и послат у иностранство. Алојзије Степинац је то одбио. Чак је захтевао да се обнови процес, али не у комунистичком судству. У међувремену је због лошег здравственог стања интерниран у родни Крашић где су га до смрти чували чувари испред куће. Стигли су нови кораци Ватикана. Папа Пије XII је 29. новембра 1952. године именовао 14 нових кардинала, а међу њима и надбискупа Степинца. Југославија је одговорила противмером тако што је прекинула све дипломатске односе са Светом Столицом 12. децембра 1952. године.
У заточеништву у Крашићу почео је неочекивано да поболева. Сваки дан се осећао све горе и горе. Чак су се појавила и нагађања да је у затвору трован. Лекари су нашли да болује од врло ретке болести, абнормалног повећања еритроцита. Није било лека овој болести. Умро је 10. фебруара 1960. у свом породичном дому.
Тело Алојзија Степинца је по канонском обичају сахрањено у Загребачкој катедрали. На церемонији је све најбоље о њему говорио песник Луцијан Кордић.
[уреди] Беатификација и култ Степинца
|
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
Чим је на власт 1990. године дошла партија председника Фрање Туђмана, домаћа Католичка црква у њој је пронашла савезника, а тиме су се обновиле и шпекулације о насилној смрти кардинала Степинца.
Суђење и читав процес против Степинца проглашен је монтираним процесом против хрватског народа и римокатоличке цркве од стране комуниста. Долази до издавања великог броја књига и публицистичких дела о Степинцу.
Почело је да се прича да су надбискупа, тачно 1.864 дана тровали чајем од олеандра иако је обдукција после Степинчеве смрти 1960. године показала да је надбискуп умро од последица тешке упале бубрега. 1993. године је направљена нова обдукција и довела до наводно фрапантних открића. Један од најморбиднијих навода је гласина да приликом друге аутопсије у телу није било срца.
Тражени су многи детаљи из живота да би се личност Алојзија Степинца уздигла на пиједесталу мученика вере.
Појавиле су се и приче како је Степинац учествовао у спашавању Јевреја од Холокауста.
И поред објективне одговорности за злочине у Другом светском рату папа Јован Павле II га је 1998. године прогласио “блажеником”, што је први корак ка проглашењу за свеца.
