Битка за Крушевац 1941.
Из пројекта Википедија
Одлука о нападу на Крушевац донета је првих недеља у септембру 1941. године као акција која ће проширити устанак на подручју Расине. Овај напад је требао да се изведе у садејству партизанских и војно-четничких одреда из Расине. Такође, напад и евентуално заузимање града је требало да повеже устаничку територију у Расини са територијом у Западној Србији.
Садржај |
[уреди] План напада
План напада је припремио и разредио пешадијски мајор Драгутин Кесеровић, који је у априлском рату избегао заробљавање и средином априла приступио четницима Косте Пећанца. У нападу је требао да учествује и Расински партизански одред.
На састанку са партизанима у селу Бовну, 19. септембра 1941, мајор Кесеровић се договорио о заједичком нападу на Крушевац Задатак Расинског партизанског одреда био је да 23. септембра сруши мост на Расини, како би спречио долазак немачког појачања из правца Сталаћа, Ниша и Краљева.
[уреди] Снаге четника и партизана пред борбу
Расински четнички одред је тада имао 2-3000 људи, а према анонимном крушевачком хроничару, процене се крећу и до 10.000, али није било довољно оружја. Кесеровићеви четници су имали 500 пушака, а доста их је било са вилама, секирама, косама, чак и моткама, док је највећи број био без икаквог оружја. Расински партизански одред је имао 43 партизана, плус 45 мобилисаних сељака- око 90 бораца. У нападу на Крушевац је требао да учествује и Сталаћки четнички одред, Јастребачки четнички одред, Гочки четнички одред и део Копаоничког четничког одреда. Предлог за сарадњу је упућен и Љубостињском четничком одреду, али је он одбио да учествује у борби јел није имао довољно људи. Остали су прихватили предлог.
[уреди] Напад на град
Напад на Крушевац је почео 23.септембра 1941. године око 16:00 часова поподне када је прва четничка колона савладала немачке предстраже око Багдале и кренула на град. У исто време, у граду су провалили и друга и трећа четничка колона. У договорено време, мајор Кесеровић је извршио јуриш и дошао до центра града. Немачки гарнизон са око 400 људи био је савладан у једном маху, изузев његових делова који су пружали снажан отпор из гимназије. Велике борбе су се водиле око споменика, на прилазима касарне, око Крајскомандантуре и око среског начелства одакле су Немци пружали такође жесток отпор.
У нападу је изостало учешће партизанског одреда који се изговарао да није добро разумео датум напада. Немци су почели лагано да потискују четнике и да их враћају на полазне положаје, а већ сутрадан су почели да врше акције по околним селима, да проналазе четнике и стрељају их на лицу места.
[уреди] Одмазда у Крушевцу
У Крушевцу није примењена Хитлерова одмазда 100:1 и 50:1 и то је био једини град у Србији који акцију, било четника или партизана, није платио са преко хиљаду погубљених људи. Главна одмазда је отпочела 24.септембра 1941. када су Немци најпре на тргу вешали јавно оца Кесеровићевог барјактара Љубослава Марића-Бису као опомена народу. Истога дана, на брду Багдала стрељали су 55 Рома и 25 ухваћених четника, а затим су прекинули одмазду. Тако је за губитке Немаца стрељано укупно 80 лица.
На интервенцију председника крушевачке општине, а такође и на инсистирање Косте Пећанца и владике Николаја Велимировића стрељање је обустављено. Коста Пећанац је давао гаранција да ће уразумити свог војводу Кесеровића, а Николај Велимировић је преко немачког команданта успео да даља стрељања обустави.
[уреди] Укупни губици
У нападу на Крушевац Расински четнички одред је имао 16 мртвих, 73 рањених и 25 заробљених војника (сви су стрељани). У руке четника је пало као плен 29 пушкомитраљеза типа "зорка" и доста муниције.
Немачки губици у борбама су били 18 погинулих и 9 рањених, од којих су касније четворица умрла.
[уреди] Извори и литература
•Архив Војноисторијског института (АВИИ), (Четничка архива)
•Адам Стошић, Под небом Крушевца (књижевно-историјски зборник крушевачког краја), Крушевац-Београд, 1996.
•Суђење члановима политичког и војног руководства организације Драже Михаиловића (стенографске белешке), Београд, 1945.(Кесеровићева изјава на овом процесу).
•Драган Сотировић и Бранко Јовановић, Србија и Равна Гора (историјски развој, Равногорски покрет, Шумадија, 1941), Босолеј (Француска), година непозната.
•Добривоје Секуловић- Малиша, Жупа у народноослоболачкој борби 1941-1945,Александровац, 1995.
•Архимандрит Јован Радосављевић, Живот и страдање Жиче и Студенице под окупацијом (1938-1945), Хиландар, 1993.
