Владислав Петковић ДИС
Из пројекта Википедија
Владислав Петковић Дис (10. март 1880, Заблаће код Чачка - 16. мај 1917, код Крфа), песник.
Велики српски песник и родољуб. Радио као учитељ и царински службеник. Био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата пребегао је у Француску. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће немачка подморница код Крфа и он бива потопљен.
Садржај |
[уреди] Школовање
Био је сасвим осредњи ђак, али је у седмом разреду Гимназије у Чачку написао своју прву пјесму "На прозору свећа гори" и то на њемачком језику који једва да је срицао. Два пута ће безуспјешно покушавати да положи матуру. Када ни други пут није положио, овог пута у Зајечару, он је предсједника комисије позвао на част: - Дозволите да попијемо по чашу пива. Ја се не љутим, праведно сте ме оборили. Али то нас не чини непријатељима. Ја чашћавам...
Дис је, дакле, био просјечан ученик, али са натпросјечним пјесничким талентом. Својим двјема збиркама поезије, заслужио је мјесто у скоро свим антологијама српске поезије.
Да би се очувала успомена на овог великана наше поезије, завичајна библиотека која носи Дисово име, организује већ 37 година културну манифестацију "Дисово пролеће". Дисове свечаности почињу 10. марта, на пјесников рођендан, а завршавају се додјелом "Дисове награде". "Дисово пролеће" подстиче стваралаштво младих, па сваке године награђује најбољи рукопис за прву пјесничку збирку. У едицији "Токови" објављено је до сада 19 књига, а многи добитници данас су постали позната пјесничка имена.
Приредбу "пјесништву у част" прате:
- лист "Дисово пролеће";
- књига добитника и
- низ других публикација које већ чине богату издавачку дјелатност библиотеке.
- Дисова награда
[уреди] Посао
У војску није ишао. Ослобођен је због уских груди и, по препоруци пријатеља, постаје привремени учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, а покрај Зајечара. Све у нади да ће имати довољно времена да се посвети пјесмама. Тешко је, ипак, бити распјеван у чамотињи и тишини, те он многе ноћи проводи са сељацима уз таблиће и чокање ракије. У град одлази једном мјесечно по плату, без које се ујутро враћа у село, након кафанске сједељке. И нових тридесет дана поста, до новог одласка у Зајечар.
То је трајало двије године, када је одлучио да напусти учитељско мјесто и, с тек подигнутом платом, крене у Београд, једини могући пут за све пјеснике.
Ушао је сасвим тихо у друштво београдских великана, у вријеме када се живјело по кафанама које су биле и једина састајалишта. Знало се да се, када изађе, часопис у кафани прочита од корица до корица. Када се појави ново књижевно име, кафане забрује. Глумци су представе настављали у кафанама. Људи су се у њима братимили и крвили. Узалуд је уважени Јован Скерлић грмио да је све зло од њих.
Висок и мршав, подуже косе и посве необичних бркова, с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара тек уз помоћ Нушића успијева да пронађе прво запослење. Пјесник, који ће касније постати стални становник безмало свих наших антологија, радио је као кантарџија на савамалској трошарини и са снебивањем се жали пријатељима да поваздан мора да мјери шљиве.
Од прве плате штампао је посјетницу на којој је писало само Дис. По свој прилици, то је била скраћеница, односно средњи слог његовог имена ВлаДИСлав, мада су неки тврдили да је то име града из Дантеовог "Пакла", а други да је то био српски средњовијековни назив за европски запад. Прилично дуго надимак је исписиван искључиво латиницом, како га је писао и сам пјесник, да би однедавно био штампан и ћириличним писмом.
Два пута отпуштен из службе, живио је ни од чега: од коректура и сарадње по дневним листовима, од незнаних и невиђених послова пјесника, кога је негативно критиковао Јован Скерлић, најутицајнији критичар тог времена.
[уреди] Брак
Његов кафански начин живота умногоме се измијенио послије вјенчања са Христином-Тинком, младом и лијепом поштанском службеницом коју је одмах смјестио у своје стихове. Брак су склопили на јутрењу у старој Марковој цркви. Она је, касније, о томе овако свједочила:
- Венчање? Било је за анегдоту, мада се претерује, нарочито оно са прстеном. Ја сам прстен била заборавила, а без њега се није могло, па је Дисова сестра отрчала да га донесе. Додуше, кум је нудио алку од кишобрана, али је поп објаснио да прстена мора бити...
Веома привржен породици, али и пријатељима, Дис ће једном рећи:
- За четири године брака нисмо четири пута сами, без гостију, ни ручали ни вечерали.
На свијет је дошло и њихово двоје дјеце, Гордана и Мутимир, али и ратови, балкански и свјетски, растанак...
[уреди] Књиге
Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан. Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.
Књигу "Утопљене душе" Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију пјесника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да "јесте једна неука и груба имитација". Поезија "Утопљених душа" је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, кога налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.
Збирка поезије "Ми чекамо цара" написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио "Ми чекамо пара". У овој збирци пјесник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други пјесници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Због тога су многи критичари сматрали да је ова збирка слаба у цјелини те да су стихови звечећи празни и јефтино патетични.
Напомена: Тeкст преузет сa сајта www.znanje.org