Десимир Тошић
Из пројекта Википедија
Десимир Тошић рођен је 19. фебруара 1920. године у Белој Паланци, као прво дете Добросава и Персиде, и уједно прво дете у задрузи Џунић-Тошић, између Темске и Беле Паланке.
Основну школу и гимназију похађао је у Нишу. Године 1934. са породицом прелазу у Београд и уписује Трећу мушку гимназију, где је активан у листу Јавор. Ослобођен је био полагања усмених испита на матури због одличног успеха, после чега, 1938, уписује Правни факултет, и убрзо улази у студенску организацију Демократске странке.
На почетку априлског рата, Тошић је као добровољац био распоређен у 10. прекобројном пуку код Сарајева, 1941. Две година касније ухапшен је са петорицом другова и, после затворен на Теразијам, пребачен је у нацистички логор на Сајмишту. У логору су заробљеници умирали од глади, али су и вешани и стрељани. Тошићев отац је свако предвече долазио на Калемегдан и гледао према логору, иако је знао да не може да види сина.
После принудног рада у Немачкој и Аустрији, и кртаког повратка у земљу, пошто увиђа да у комунистичој Југославији влада репресија и диктатура на челу са Јосипом Брозом, Тошић 1945. дефинитиво-бежи у Француску, где уписује Правни факултет и Слободну школу политичких наука.
Две године касније оснива чувени часопис Наша реч, који ће наставити да уређује малтене до повратка у земљу. У њему је објављивао не само текстове познатих политичких емиграната, већ и југословенских дисидената (Милован Ђилас, Гојка Ђога...).Објавио је десетак књига, радио у неколико истраживачких центара и института, две године је живео у САД и радио физичке послове у Америчкој фабрици жица и федера, да би 1958. прешао у Лондон, где ће живети и уређивати Нашу реч наредних 30-так година.
После пола века проведених као политички активан у емиграцији Десимир Тошић, смогао је снаге да се врати у Србију тек 1. септембра 1990. Пре тога, у јулу, био је кооптиран за члана Главног одбора Демократске странке, члан је Демократске странке још од 1938. године а 30. септембра 1990. проглашен је за потпредседника странке. Крајем 1992. постао је савезни посланик. Један је од оснивача Фонда Центар за демократију.
