Ендру Џексон

Из пројекта Википедија

Ендру Џексон
15. март 1767 - 8. јуни 1845

Ред	7. председник САД
Мандат	1829 – 1837
Претходник	Џон Квинси Адамс
Наследник	Мартин ван Бјурен
Место рођења	Ваксхов
Место смрти	Нешвил
Политичка партија	Демократска странка САД
Жена	Rachel Donelson Robards Jackson

Ендру Џексон (енг. Andrew Jackson, Waxhaw, 15. март 1767. - Nashville, 8. јуни 1845.) је амерички војсковођа, политичар и државник, најпознатији по томе што је био 7. предсједник САД те оснивач данашње Демократске странке.

[уреди] Биографија

Џексон је рођен у породици сиромашних шкотско-ирских досељеника на подручју данашње Јужне Каролине. Као тринаестогодишњак се прикључио Континенталној војсци за вријеме америчког рата за независност те служио као курир. Био је заједно с братом заробљен од стране британске војске те претрпио тешка злостављања те добио ожиљке које ће носити до краја живота. Брат, као и остатак породице, су умрли од глади, болести и других посљедица рата. Због свега тога је Џексон стекао трајну мржњу према свему што је британско, као и презир према америчкој аристократтији из великих градова на атлатнској обали, коју је држао превише "поквареном" британском културом.

Године 1787. Џексон се преселио у Тенеси, гранично подручје које ће убрзо постати нова држава САД. Иако се од образовања могао похвалити једино читањем неколико правних књига, постао је успјешан и угледан адвокат. На темељу тога је постао први заступник Тенесија у Конгресу, а касније и први сенатор.

Ту је каријеру напустио како би постао судац Врховног суда у Тенесију, али и пуковник у државној милицији. Када је године 1812. избио рат између САД и Велике Британије, америчке регуларне снаге су биле превише запослене да би се могле успјешно супротставити индијанским племенима на западној граници. У једном од њих - племену Крик - избио је грађански рат између про-британске и про-америчке фракције, те се прелио у сукоб с америчким досељеницима. Џексон је именован за заповједника милицијских снага које су морале ријешити тај проблем у кампањи касније познатој као Крик рат. Џексон се исказао као вјешт војсковођа, који је завео чврсту дисциплину у редове милиције те извојевао велику побједу код Horseshoe Bend-а, темељем које је племе Крик цијелу данашњу Алабаму препустило САД-у.

Још већу славу је Џексону донијела блисатава побједа над британским експедиционим корпусом код Њу Орлеанс 1815. године, у којој је имао велику помоћ гусара Jeana Lafitte-а. Иако, с обзиром на претходно склопљени споразум у Генту посве безначајна у војном, политичком и сваком другом погледу, она је много учинила да се англо-амерички рат третира као побједа у будућим америчким уџбеницима хисторије. Самог Џексона је та побједа учинила једним од најпопуларнијих Американаца свог доба.

Године 1817. је Џекксон, сада генерал, добио наредбу да осигура јужну границу Џорџије од упада Семинола Индијанаца, односно да спријечи да Флорида - тада под шпанским суверенитетом - постане уточиште за робове. Џекксон је, гонећи Семиноле, прешао шпанску границу, свргнуо тамошњег гувернера и увео америчку окупацијску власт. Ослабљена Шпанија није имала избора него да призна статус кво и посебним уговором преда Флориду САД-у. Џексон је постао први гувернер Флориде као америчке територије.

Године 1824. Џексон се кандидовао за предсједника САД, али је поражен од Џон Квинси Адамса. Ти су избори означили коначни распад дотада владајуће Демократско-републиканске странке. Џексон је постао вођа фракције незадовољника која ће постати Демократска странка.

Године 1828. Џексон је као први демократски кандидат у историји водио изузетно оштру кампању, приликом које је вјешто користио чињеницу да се већина кандидата бира од стране бирача, а не државних скупштина, као и све већем удјелу граничних западних држава међу становништву и кандидатском колегију. Као популист је користио своје скромно поријекло и оптужио представнике "источне" аристокрације да не могу бринути о интересима народа. Резултат свега је била увјерљива побједа.

Одмах по доласку на власт, Џексон је отпустио све федералне службенике и замијенио их својим присташама те тако установио тзв. систем плијена који ће бити темељем америчке кадровске политике у 19. вијеку. Џексон се истакао и свом оштром отпору те успјешном укидању федералне средишње банке - коју је сматрао оруђем "источњачке" финансијске аристокрације. Године 1830. Џексон је био један од кључних заговорника Закона о премјештању Индијанаца којим су Чирокији и друга индијанска племена насилно прмјештена преко Мисисипија како би се створило што више земље за бијеле досељенике.

Године 1832. се Џексон, иако јужњак и присташа слабе федералне владе, супротставио настојањима Јужне Каролине да нулифицира федералне царине у тзв. нулификацијској кризи. Исте је године на предсједничким изборима поразио је представника Виговске странке Хенрија Клеја.

Након истека другог мандата, Џексон се повукао на своје имање Хермитеџ у Нешвилу, одакле је остао активан у политици као заговорник јединства америчке нације и противник сецесије јужних држава.

Председници Сједињених Америчких Држава