Итака

Из пројекта Википедија

Координате: 38° 25′ С.г.д., 20° 40′ И.г.ш. Итака – (гр: Itháki), друго најмање острво од седам најважнијих Јонских острва, у префектури Кефалонија, Грчка. (Најмање острво је Антипаксос.)

Острво дугује своју славу грчким митовима. Познато је широм света по Хомеровим еповима Илијада и Одисеја, као постојбина грчког хероја Одисеја.

Назив Итака се симболично користи у многим песмама и литератури да означи циљ, жудњу за завичајем, носталгију и повратак. Позната је песма Милоша Црњанског "Итака".

Садржај 1 Административна организација 2 Порекло имена 3 Историја 4 Становништво

[уреди] Административна организација

Укупна површина острва је 96 кв. км. Острво је одвојено од Кефалоније на западу каналом дужине 8,5 км а ширине од 2 до 4,8 км. Обала је дуга око 72 км. Итака је углавном кршевита и брдовита, а у неколико малих долина гаји се маслина, винова лоза, поврће и воће. Три највеће планине су Паталеико, хомерска планина Неритос и Егзоги на северу.

Административно Итака припада округу Кефалонија који укључује неколико околних насељених острва.

Главни град острва је Вати, а већа насеља су Перахори, Лефки, Ставрос, Платритиса, Аноги, Егзоги, Фрикес и Киони.

[уреди] Порекло имена

Име Итака остало је непромењено од класичних времена. Постоје различита тумачења порекла имена Итака; по једнима острво је добило име по митолошком хероју Итаку, по другима од грчке речи "ithy" што значи весео, а неки сматрају да је настало од феничанске речи "utica" што значи колонија.

[уреди] Историја

Острво је насељено од другог миленијума пне. У микенском периоду било је седиште области Кефалоније. Римљани су освојили острво у другоме веку пне, а касније је постала део Византијског царства. Нормани су владали Итаком у 12. и 23. веку, а потом је, после кратке владавине Турака, дошла у руке Венеције. Итаку су затим окупирали Французи крајем 19. века, а 1809. освојили су је Британци. Ослобођена је 1864. и припојена Грчкој.

Највећи део ерхитектуре острва уништен је у земљотресу 1953.

[уреди] Становништво

У разним периодима, под разним освајачима и околностима, број становника се мењао. Иако нема поузданих информација до млетачког периода, верује се да је од микенског до византијског периода живело неколико хиљада становника, углавном на северном делу острва.

У време средњег века популација је опадала углавном због сталних инвазија пирата који су нагнали становнике да се повуку у планине и оснују насеља Палеохора, Аноги и Егзоги.

За време британског периода званични подаци показују раст становништва чему је допринео развој трговине и поморства.

После уједињавања Јонских острва с Грчком, у деветнаестом веку, број становника је опадао јер су се многи одселили на копно или емигрирали у Румунију. Опадање се наставило и у двадесетом веку јер су многи становници емигрирали у друге земље (Америку, Аустралију, Јужну Африку) или су постали морнари.

Број становника је нагло опао 1953. године, после велико земљотреса, када се највећи број становника одселио у веће грчке градове.

Данас на острву живи 2.502 становника. По статистикама г. Г. Валианоса око 13.000 Итачана живи широм света. Највише их је у Атини, Патрасу САД, Аустралији, Јужној Африци, Канади и на Новом Зеланду.