Креманско пророчанство
Из пројекта Википедија
Креманско пророчанство је зборник пророчанстава видовите златиборске породице Тарабића, а добило је име по Кремнима, селу на сјеверу Златибора у коме живи породица Тарабић.
Како се вјерује, Кремна су настала у древној фази настанка Земље, приликом једног њеног судара са неким другим небеским тијелом. Тако је настала Креманска котлина, која чини прелаз Златибора ка Тари. Овдашње стијене су веома необичног састава (по томе су Кремна добила име; камен - кремен). Сматра се да је то нека врста полудрагог камена, а приче круже да се он тајно испитује у западњачким лабораторијама. У ствари, научници тврде да је креманско земљиште састављено од стијена периодотита које метаморфозом прелазе у серпентине и имају природну моћ биогеног зрачења која благотворно дјелују на људски организам. Познато је да Креманци изузетно дуго живе и осјећају се здраво и витално и у позној старости.
Можда баш због тог камена, Кремна су одувијек давала видовите људе. Забиљежено је да је један Креманац савјетовао кнеза Лазара да не иде у бој с Турцима, већ да их пусти да оду даље ка Европи, али кнез га није послушао. И за вријеме Српске револуције помиње се неки видовити Креманац ког Карађорђе такође није хтио да слуша. Али зато је књаз Милош повјеровао у његову видовитост и дуго година се придржавао његових савјета. Кад је престао да га слуша, сустигла га је добро позната судбина: прогон из земље и све остало.
У XIX вијеку појављују се пророци Тарабићи, а послије њих још неколико видовитих Креманаца: Станоје Мулић, Јово Крпа, Стеван Мулић, Буде Богосављевић, Милоје Ђурђић, Милун Нешовић (негдје и Нешевић) и др.
Тарабићи су имали срећу да им је кум био писмен човјек, прота Захарије Захарић, који је њихова пророчанства пренио др Радовану Казимировићу, а он их је објавио у књизи „Тајанствене појаве у српском народу и Креманско пророчанство“. Др Казимировић намјерно каже Креманско, а не Тарабића пророчанство, јер није сигурно шта су од тога предвидјели Тарабићи, а шта је узето из креманског народа и пророчке традиције. Рецезент Казимировићеве књиге био је владика Николај Велимировић, 77-ми проглашени светац Српске православне Цркве. Предања кажу да Казимировићево Креманско пророчанство ипак није сасвим оригинално, већ да је прота Захарије оригинални рукопис дао свом пријатељу, проти Гаврилу Поповићу, који га је, затвореног у једну флашу, зазидао у темеље своје куће из турског доба у Ужицу. Ова кућа још увијек стоји, и још увијек нема никог да оспори или потврди ову једну од многобројних легенди о Креманском пророчанству.
У доба владавине комунизма у Југославији, тадашњи врх државе својски се трудио да оспори Креманско пророчанство. Д. Голубовић је објавио друго издање Креманског пророчанства, у ком се, између осталог, каже и да ће српски народ најзад наћи свој вјечни мир кад се поведе за знаком који се види кад се јабука расијече на пола - алузија на петокраку, симбол комунизма.
Креманско пророчанство садржи доста предвиђања, од којих су се многа испунила. Тарабићи су предвидјели проналазак телевизије, долазак телефона и телеграфа у Србију, смјене на србијанском пријестољу, пропаст Карађорђевића, а затим њихов повратак у земљу, као и долазак на чело земље црвеног цара са звијездом на челу - алузија на Јосипа Броза.
Први Тарабић за кога се зна да је посједовао дар видовитости био је Милош Тарабић (1809-1854). Живио је прилично кратко, четрдесет и пет година, као што је и прорекао. Када се његова предвиђања упореде са предвиђањима његовог синовца Митра Тарабића (1829-1899), види се да је Милош био далеко видовитији од Митра, али је Митар више говорио и прорицао.
Према ријечима проте Захарија, Милош је имао чудне проницљиве очи и благо и побожно понашање (мада је прота Захарије мало познавао Милоша и са њим је свега два-три пута разговарао, а са Митром небројено пута, јер је Милош умро три године након што је прота Захарије стигао у креманску парохију; овај протин опис Милоша је вјероватно посљедица подсвјесног убјеђења да видовити људи имају проницљиве очи и да је Милош, као пророк, био веома смјеран и побожан човјек). Даље људи кажу да је Милош био падавичар, и веома поштен човјек који је живио повучено и мало с ким је разговарао. Био је неписмен и ћутљив човјек. Имао је два брата, Лазу и Милана, који се нимало нису одликовали видовитошћу. Није се женио, а Митар јесте, чији син Сретен такође није био нимало видовит.
Милош је кратко живио, али је говорио да ће и послије смрти живјети. Рекао је да ће њега живог сахранити и да ће се послије смрти јављати једном из своје фамилије. То је био Митар. Митар је многе ствари чуо још у дјетињству од стрица Милоша, а нешто је сазнао и из Милошевих јављања о којима је приповиједао проти Захарију. Кад би га прота Захарије, његов кум, питао како зна, обично би одговарао: „Тако ми је, куме, казато!“. Прота је говорио и шта му је Митар одговарао кад га је испитивао о многим другим стварима. Тад би обично рекао: „Ја, куме, нијесам гатар. Само знам да причам што ми је казато!“
Ни Милош ни Митар никад нису своја предвиђања везивали за тачне датуме, већ су увијек говорили „кад то буде, онда ће“, мада су неријетко важније догађаје везивали са другим од мање важности. Ако би нешто требало да се догоди ускоро, онда би говорили: „Скоро ће бити!“ или „Ускоро ћеш, куме, чути!“ и сл. Понекад се неки догађај дуго није догађао, па би прота обично губио наду да ће се то икад догодити. Тад би му Митар рекао: „Ја ти, куме, нијесам реко кад ће се баш то догодити. Чекај, па ћеш чути!“ И касније, по протиним ријечима, то би се заиста обистинило.
Иако је Митар био много орнији за разговор од Милоша, који је био нека врста особењака, и он је говорио „језиком Питије“. Народ их је обојицу сматрао за луде и шашаве људе, а кад би се касније стварно догодило оно што би они прорекли, тад би говорили: „Ене! Потреви Тарабић!“ Тај почетни лош став креманског и уопште читавог златиборског становништва према Тарабићима био је такав углавном јер људи често и нису разумјели Милоша и Митра. На примјер, када је Милош у своје вријеме говорио како ће се земља мјерити и према мјери данак плаћати (тако је он прорекао плаћање пореза на земљиште по арима и хектарима) и како ће новац бити једно парче хартије, мало ко од тадашњих неписмених људи му је вјеровао и проглашавали су га чудаком. Они нису дочекали да виде остварење његових предвиђања.
Ипак, Тарабићи су уживали и велики углед међу многим људима, а неки су их се чак и плашили. Сам прота Захарије је био народни посланик од 1865-те до 1867-ме године, за вријеме владавине књаза Михаила Обреновића. Тад му једном Митар рече: „Немој, куме, више бити посланик!“ Прота га је послушао и на његово мјесто је дошао прота Михаило Смиљанић, који је био посланик дуго година послије њега.
[уреди] Пророчанства Милоша Тарабића
- (према Креманском пророчанству др Радована Казимировића)
Милош Тарабић је тачно предсказао не само своју смрт, већ и судбину свих тадашњих србијанских владара и догађаје на тадашњој политичкој сцени Србије. Укупно, оставио је скоро двадесет различитих пророчанстава, па се не може говорити о томе да је случајно погађао ствари. „Да човек баш измишља, тешко ће толико будућих догађаја измислити. Стога ће сваки разуман човек пре веровати у његову изванредну моћ (криптестезија), која му је Богом дана, а пред којом ми стајемо зачуђени, запањени!“ (др Р. Казимировић, „Креманско пророчанство“)
Милош је, уопштено, прорекао сљедеће ствари:
1) своју смрт - Имао је стару мајку која га је стално молила и преклињала да се жени, што он никако није хтио и умро је нежењен. Једном, кад су му мајчина мољакања досадила, рекао јој је: „Чујеш ли ти, бабо! Немој ме молити да се женим. Ја се женити нећу! Кад будем имо четрес и пет година, ондакар ћеш ме укопати, а женити ме никад нећеш!“ Исто је рекао и својој браћи.
2) судбину своје сестре Босе - Имао је сестру Босу (1816-1898) која га је такође стално молила да се жени, јер је жељела да му на свадби заигра. Једном је и њој рекао: „Ја се, Босо, женити нећу, а ти ћеш се удати, и удаћеш се добро. Добићеш и ђеце, али ће ти све најмилије помријети у цвијету младости. Тад ће доћи вријеме кад ћеш се покајати и мене сјетити, па ћеш рећи 'Е, јадна Босо! Камо лијепе среће да се нијесам ни удавала!'“
3) судбину сердара Јована Мићића - Јован Мићић је био апсолутистички владалац са титулом рујанског (златиборског, ужичког и ариљског) сердара у првој половини XIX вијека. Једном је позвао Милоша и рекао му да се окане „лудих врачарија“. Да би га омаловажавао, упита га: „Откуд мореш знати судбину људи?“ Милош му рече: „Тај ми је дар урођен и од Бога Господа дат.“ „Ондак“, рече му сердар, „дед мени што прореци!“ А Милош му рече: „Ти ћеш од глади умријети!“ Пошто је сердар био један од најбогатијих људи, имао је скупоцјено одијело, велике посједе и велику власт, овако нешто изгледало је крајње глупо и нимало вјероватно. Смијући се, сердар га опет упита: „Видиш ли ону кобилу тамо у авлији?“ „Видим“, одговори Милош. „Е, деде прореци што ће ождријебити!“ „Женско ждријебе“, рече Милош. Тад сердар нареди да убију кобилу и да је распоре, и у њеној утроби стварно нађоше женско ждријебе. Тад се сердар Мићић уозбиљи и дубоко уздахну. 27-мог децембра 1844-те године умро је од глади у заробљеништву у гургусовачкој озлоглашеној кули Јован Мићић, рујански сердар.
4) смјену династија на србијанском пријестољу - Онда када на Златибору нико није ништа слично слутио, Милош Тарабић је говорио да ће из земље отићи књаз Александар Карађорђевић и да ће опет доћи књаз Милош Обреновић. Сав народ је вјеровао да је књаз Милош умро у Румунији, чак је то писало и у новинама, али Милош је непоколебљиво тврдио да је стари књаз жив, и да ће опет доћи да влада, али то ће трајати непуне двије године, а затим ће умријети природном смрћу. Тако је и било.
5) владавину Михаила Обреновића - Милош је говорио: „Послије смрти књаза Милоша доћи ће да влада његов син Михаило. Он ће владати добро. Он ће узети градове од Турака и ишћераће их из Србије. Али кад почне да ради да узме Босну и Херцеговину, ондакар ће погинути од својих људи!“
6) владавину краља Милана Обреновића и Српско-турске ратове - О краљу Милану Милош је проти Захарију говорио: „Књаз Михаило гине, па ће послије довести једно дијете да влада, и оно ће владати свакојако. Оно ће Србију намучити, али ће је и краљевским вијенцем овјенчати. То дијете ће са Црном Гором објавити Турској царевини рат, али ће Турска царевина бити веома јака и ми ћемо, куме, тешко ш њом на крај изаћи. Тада ће се и Русија умијешати. Неће ни њојзи лакше ићи, али ће је побиједити. Сва околна наша села спалиће Турчин, али се, куме, не бој! Кремна неће пострадати, Турчин преко Шаргана неће пријећи.“
7) проглашење Србије за краљевину - „Кад се рат сврши“, даље је Милош говорио, „Србија ће да порасте и ојача. Неће дуго потрајати и она ће постати краљевина.“
8) судбину краља Александра и краљице Драге - Рекао је (говорећи о краљу Милану): „То дијете метнуће на главу круну краљевску, али ће бити зле руке и зле среће, умријеће у најбољем добу. Он ће имати сина јединца и тај ће бити горе среће но што му је отац био. Неће имати од срца порода. Ондакар ће једног дана погинути и краљ и краљица. Погинуће у самоме двору. Убиће их војска!“
9) поновни долазак Карађорђевића - Милош даље наставља са прорицањима: „Послије ове погибије на српски пријесто ће опет доћи Карађорђевићи. Они ће доћи и владати народом, али неће дуго проћи, па ће настати велики ратови!“
10) Први свјетски рат - „Све велике силе удариће једна на другу. Крв ће се потоцима прољевати. Изгинуће много свијета. Многе ће се мајке у црно завити, јер ће своје најмилије изгубити. Много ће ђеце без родитеља остати!“
11) велику епидемију на Златибору 1915-те године - „Народ ће страшно побољевати и умираће ужасно! Смрт ће многе истријебити. Многе ће куће без чељади остати!“ Током те године, само у Кремнима умрло је преко 500 људи. Из куће по двоје-троје чељади је умирало на дан.
12) пропаст Србије - „Србија ће пропасти. Народ ће бити у изгнанству три љета, па ће затим без пушке ући у Отаџбину.“
13) пропаст Турског царства - „Рат ће многе покосити. Кад све то буде ондакар ће и Турске царевине нестати. Ње ће сасвим нестати из Европе!“
14) пропаст Аустрије - „Нестаће, куме, и Аустријске царевине! И њојзи ће доћи крај. Тада ће народи које је она притисла живљети слободно.“
15) судбину Истанбула - „Кад Турска буде сасвим ишћерана из Европе, ондакар ће Цариград узети Русија. Она ће бити најсилнија држава на свијету. Али га јопет ни она неће у својијем рукама имати, но ће ти, куме, и друге државе владати, договорно као на сабору. Цариград ће бити 'свачији и ничији'!“ По овом пророчанству, Истанбул ће у будућности изгледа бити међународни град под руском управом.
16) проглашење Српске царевине - „Наша ће војска, куме, дуго у Вишеграду застати. Вишеград ће дуго бити ни у нашијем ни у непријатељскијем рукама. Али, кад једном велике силе надјачају, кад једном непријатељу пукне по глави, ондакар ће наша војска лако пријећи и узеће цијелу Босну и Херцеговину. Тада ће се наша Србија много проширити. Повратићемо јопет границе, које смо некада под царевима имали. Босна и Херцеговина биће наше. Ђе је српска кућа, биће српско. Кад све то буде и сврши се, неће дуго потрајати и Србија ће бити царевина.“ Могуће је да је Милош овдје, ријечју царевина хтио да означи не толико облик државне управе колико величину будуће наше земље.
17) будућу пријестоницу - Најзад, Милош Тарабић је видио да ће наша будућа царска пријестоница бити Крушевац. Рекао је: „Пошто Србија постане царевина, ондакар неће дуго проћи, па ће и пријестоница пријећи из Биограда у Крушевац. Крушевац ће, куме, бити царска пријестоница!“
[уреди] Пророчанства Митра Тарабића
[уреди] Види још
Овај чланак је дио википортала Златибор - више о Златибору |
|
||
---|---|---|
Златибор | Поријекло назива Златибор | Рељеф и геолошки састав земљишта Златибора | Торник | Хидрографија Златибора | Клима Златибора | Биљни и животињски свијет Златибора | Становништво и насеља Златибора | Туризам на Златибору | Општина Чајетина | Увац | Црни Рзав | Велики Рзав | Сушица | Обудојевица | Музеј "Старо село", Сирогојно | Водопад у Гостиљу | Стопића пећина | Шарганска осмица | Златни бор | Креманско пророчанство | Златиборска пршута | Златиборска комплет-лепиња | Златиборски срез | Слике Златибора и Златибораца | Портал Златибор Културно-историјски споменици на Златибору | Знаменити Златиборци | Кириџилук на Златибору | Хајдучија на Златибору | Досељавања становништва на Златибор | Златибор у праисторији | Златибор у доба Римљана | Златибор у средњем веку | Средњовековна трговина и путеви на Златибору | Златибор у Првом српском устанку | Златиборци у Другом српском устанку | Јован Мићић | Ослобођење јужних делова Златибора | Административне промене на Златибору | Златибор у време уставобранитеља | Златибор 1848.-1878. | Страначке борбе на Златибору | Пољопривреда на Златибору XIX века | Сточарство на Златибору XIX века | Угоститељство на Златибору XIX века | Земљорадња на Златибору XIX века | Просветне прилике на Златибору у XIX веку | Златиборци у Првом балканском рату | Златиборци у Другом балканском рату | Златибор у Првом светском рату | Златибор у периоду између два светска рата | Изгинули златиборски партизани 1942.-1945. | Саво Јовановић Сирогојно | Милан Божовић | Милан Смиљанић | Михаило Смиљанић | Захарије Захарић | Петроније Шишо | Димитрије Туцовић | Златиборски срез | Знамените златиборске породице Златибор (насеље) | Чајетина | Сирогојно | Рожанство | Семегњево | Мокра Гора | Увац | Села Муртеничке области | Рибница | Кремна | Гостиље | Око | Јабланица | Доброселица | Мачкат | Водице | Села Бранешког поља | Љубиш | Алин Поток Јован Мићић | Михаило Радовић | Саво Јовановић Сирогојно | Милан Божовић | Реља Шишаковић | Нешко Шишаковић | Благоје Шишаковић | Милан Смиљанић | Михаило Смиљанић | Петроније Шишо | Захарије Захарић | Димитрије Туцовић | Михаило Ћуповић | Љубивоје Ршумовић | Добросав Обрадовић | Слободан Шуљагић | Миладин Пећинар | Изгинули златиборски партизани 1942.-1945. | Знамените златиборске породице | Историја Златибора |