Меленци

Из пројекта Википедија

Православна црква у Меленцима

Меленци (45°32' северно, 20°15' источно) је село у Банату, у Војводини, у Србији, које припада општини Зрењанин. Меленци су од града Зрењанина удаљени 15км, а од Београда. Просечна надморска висина је 82м, са највишом тачком "Дебелом Умком" (86м) и најнижом тачком Барнићевом Дољом (79м). Површина села је 16511 хектара, те оно припада једном од највећих у Србији.

[уреди] Природна богатства

У Меленцима се налази надалеко позната бања Русанда, богата минералним пелоидом (блатом) и термоминералном водом температуре 32°C. Конкретно, блато и вода из бање Русанда у великој мери садрже сумпорну киселину, натријум, натријум сулфат, натријум карбонат, соли магнезијума и калцијума. Око бање се налази широк појас шуме, као и језеро Русанда површине 4km² и надморске висине 82м. Језера Окањ-Мутљача и Острово се такође налазе у Меленцима. Друга водена богатства се огледају у близини реци Тиси (12км од села) и каналу Дунав-Тиса-Дунав (2км од села). У Меленцима има око 10.000 хектара обрадивог земљишта.

[уреди] Становништво

Према последњем попису из 2002. године Меленци имају 6.563 становника, од чега већину чине Срби (93%). Године 1825. у селу је од 5.015 становника православних било 4.981, а римокатолика 34. Тај однос Срба и "осталих" није битно мењан ни наредних деценија. Брз пораст становништва Меленаца довео је и до ширења места, па се село до краја XVIII века састојало од четири "кварта", који и данас постоје: Српкањ, Павлиш, Влашкањ и Чонтик. Село је подељено на око 2.400 домаћинстава, и велика већина живи од пољопривреде.

[уреди] Култура

Прва школа у Меленцима је основана 1758. год. Последња школска зграда је изграђена 1968. год, и данас школу у Меленцима похађа око 700 ђака. Културно уметничко друштво "Коло" окупља око стотину младих. У селу се такође налази православна црква (изграђена 1790. год.) са црквеним хором.

[уреди] Историја села

Меленци, лепо и велико банатско село, формирали су у првој половини XVIII века развојчени граничари Поморишке војне границе. Насеље је добило име према већ постојећем топониму - пустари Меленце, која се први пут помиње на карти Баната из 1723-25. године. На карти је, на јужној обали Русанде, уцртан знак поштанске станице. Највероватније, насеље је основано после 1739. године, односно после Београдског мира. Највећи број граничара досељен је из места Печке, али и из других места - Семлака, Надлака, Шајтина, Кевериша, Оровиља... Године 1758. село је имало 300 домова; капетан је био Георгије Новаковић, барјактар - Сава Јосић, стражмештер - Јован Костић. Свештеника је било седам, од којих петорица из Печке, а по један из Јегре и Чанада. Село је имало школу са дванаест ученика; учитељ је био поп Гаврило. Уважавајући све заслуге верних и храбрих српских граничара, царица Марија Терезија, дванаестог дана месеца новембра 1774. године, издаје повељу о оснивању Кикиндског дистрикта. Великокикиндски дистрикт је свечано проглашен 14. фебруара 1776. године. Поред Меленаца, у састав дистрикта ушла су следећа места: Башаид, Велика Кикинда, Врањево, Јозефово, Карлово, Крстур, Кумане, Мокрин и Тараш. Најзначајнија одредба привилегије била је да дистриктска земља никад не може бити продата, заложена или на било који начин отуђена. У случају да дистрикт буде предат спахијама, општине су имале право да се откупе и постану самосталне. Не желећи да остану у дистрикту, односно ризикују покмећивање, 115 меленачких породица се опредељује за Војну границу на Дунаву и исељава у Сакуле, Идвор, Сефкерин, Перлез и др. Године 1788. у Меленце се насељавају 32 породице из Србије.

Меленци су већ тада немирно подручје. Тако се 1788. године тужио комесар Хала да су Меленци најнепослушније од свих десет места у дистрикту. Такође, 1790. године, на покушај Торонталске жупаније да дистрикт приведе својој јурисдикцији, Меленчани одговарају: "Жупанија нама не заповеда!". Наредних стотинак година, историја Меленаца живо је везана за Великокикиндски дистрикт и збивања о њему. Тај део историје посебно је обележен сукобима око иберландског земљишта и његове поделе. До великих немира долази 1823. и 1825. године. Били су почеци општих сукоба, јер већ 1826. говори се о карбонарима и факторима, струјама које су се управо "породиле" у Меленцима и прошириле на цео дистрикт. Револуција 1848-49. и збивања у држави нису мимоишла ни Меленце. Уз обећање да ће добити земљу као награду (по 2 јутра), Меленчани формирају два батаљона добровољаца са укупно 365 људи од којих су 34 погинула.

Развој насеља често су спутавале разне невоље. Године 1847. селом је харао скорбут, од кога је умирло неколико стотина Меленчана. Тиса је 1869. године поплавила знатан део атара и порушила десетак кућа. Око стотинак Меленчана се тада иселило у друга насеља Баната. Епидемије колере биле су у годинама 1831, 1836, 1848-49 и 1873. По злу и великом помору остала је упамћена епидемија из 1873. године када је у периоду од 20. јула до 4. септембра умрло 440 Меленчана. После те трагедије, село се задуго није опоравило. Такође, по злу је позната гладна 1863. година, када је од глади умирало 7-8 људи, међу којима највише деца. Кикиндски дистрикт је укинут 1876. године одлуком угарске владе и прикључен Торонталској жупанији. Меленци су тада, заједно са Врањевом, Карловом и Тарашом прикључени Турскобечејском срезу. Године 1891. у Меленцима је било 1.519 кућа са 8.619 становника. Већ тада су Меленци имали железничку станицу, штедионицу и пошту. 18. новембра 1918. године, у Меленце улази српска војска да би, након седам дана, цео Банат и цела Војводина били прикључени Краљевини Србији.