Меровинзи
Из пројекта Википедија
Меровинзи су династија франачких краљева, која је владала Франачком од 481. до 751. године.
Садржај |
[уреди] Порекло
Меровиншка династија дугује своје име Меровеху, који је био вођа Салијских Франака од 447. до 457. Меровинзи постају познати под Хилдериком I после његове победе над Визиготима, Саксонцима и Алеманима. Понекад су их називали дугокоси краљеви, јер су носили дуге косе.
[уреди] Хлодовек
Хилдериков син Хлодовек (481. - 511.) ујединио је већину Галије северно од Лоаре после победе над римским патрицијем те области око 486. Постао је вођа и Салијских и Рипаурских Франака. Ујединио је Франке. Победио је Алемане 496. у бици код Толбиака. Хлодовек је први француски краљ, који прима хришћанство. Победио је Визиготско краљевство Тулуза у бици код Вујеа 507.
После смрти Хлодовека царство се дели између 4 сина, према франачком обичају. Тај обичај се одржао још 100 година. Иако је владало више Меровиншких краљева, краљевство је остајало јединствено, јер власт је била колективна.
[уреди] Карактер
Меровиншки краљ је био одговоран за расподелу освојеног блага између својих главних присташа. Када би меровиншки краљ умро, његова имовина се делила на једнаке делове наследницима. Краљ би одређивао властелу задужену за обрану, администрацију и судство. Грофови су требали опскрбљивати војске, регрутовати их и награђивати земљом. Та војска би долазила на краљев позив. Постојала је годишња национална скупштина властеле и заповедника, где би се одређивала главна политика ратног дејства.
Војска би проглашавала новог краља дижући га на штиту, што је представљало антички обичај, где је краљ био војни вођа, а не шеф државе. Од краља се очекивало да се може финансијски сам одржавати са свог приватног имања. Та очекивања да се краљ сам одржава постојала су све до Стогодишњег рата. Трговина је опала падом Западног Римског Царства, па су пољопривредна имања омогућавала најбоље самоодржање. Преосталу међународну трговину одржавали су трговци Блиског Истока.
[уреди] Закон
Закон у доба Меровинга није био исти за све. За Салијске Франке је постојао Салијски закон, а за Рипуаријске Франке други закон. По томе су Франци били иза Визигота и Бургундијаца, који су прихватили унивезално Римско право. Меровиншки закон је био базиран на преседанима. Није познавао концепт креирања новог закона, него само одржања традиције.
[уреди] После Клодвига
Меровиншко краљевство је обухватало целу Галију без Бургундије. Од прве поделе 511. готово стално је било у рату, најчешће грађанском. Клодвигови синови су одржавали братске везе током рата са Бургундијцима, али почели су међусобне сукобе и убиства наследника. Коначно 558. Клотар I уједињује франачко краљевство. Међутим умире три године касније 561., тако да се царство поново дели.
Поново су избили сукоби између различитих фракција, који су трајали од 561.-613. Нестрија и Аустрасија и Бургундија представљале су три велика дела Франачке. Фракције које владају Неустријом обично би ратовале са фракцијама које би владале Аустрасијом. Постојали су тако краљеви само Неустрије и краљеви само Аустрасије.
Клотар II успева да уједини царство. Спојио је сва три дела: Неустрију, Аустрасију и Бургундију. Царство је постало слабије. Племство је постало много јаче, јер су добили концесије од краља у замену за подршку. Током 6. века франачко царство је било пример стабилне и значајне творевине Западне Европе, али током 7. века краљеви престају играти значајну улогу. Све више добијају симболичну улогу. Мајордом (главни службеник краљевског двора) постаје све важнија функција, а краљ од њега треба одобрење за акције. Постојали су мајордоми само Неустрије и само Аустрасије.
Моћни Дагобер I (629. -639.) закратко је поново објединио Франачко краљевство. Провео је много времена у ратничким походима у страним земљама, као што су Шпанија и словенске територије на истоку. Секуларизацијом црквених имања изазвао је незадовољство цркве, тако да Меровинзи остају и без те подршке. После њега појављују се краљеви, који су названи "краљеви који ништа не раде". У ствари само задња два краља нису радила ништа. Краљеви би долазили на власт и умирали млади, тако да су практично краљевством владали мајордоми.
Пипин Млађи постаје први мајордом, који влада целим царством од 687. до 714.. Његови наследници су исто мајордоми, а касније постају краљеви. Од каснијих краљева вреди споменути јаче краљеве као што су Дагобер II и Хилперик II, али мајордоми настављају да врше велику власт и у Неустрији и у Аустрасији.
[уреди] Карло Мартел спасава Европу 732.
Син Пипина Млађег, Карло Мартел је владао неколико година без краља, иако сам себе није сматрао краљем. Заслужан је за обрану Европе од Исламске инвазије. Спасио је Европу победом над Муслиманима у бици код Поатјеа 732.
[уреди] Пипин Мали свргава Меровинге
Касније његов син Пипин Мали постаје краљ 751. Добио је најпре подршку племства за промену династије. Помогао је папи у борби против Ломбарда, па је тражио противуслугу од папе да га призна за краља. Последњи меровиншки краљ Хилдерик III је збачен. Ошишали су га и послали у манастир. Пипин Мали је први краљ из династије Каролинга.
[уреди] Да Винчијев код
У књизи "Света крв, свети грал" од М. Бајџента, Р. Лија и Х. Линколна спомиње се у историјским изворима потпуно неутемељена теорија да су Меровинзи наводни потомци Исуса Христа и Марије Магдалене. Та теорија је основ књиге Да Винчијев код (роман).
