Римско право
Из пројекта Википедија
Термин римско право односи се на римски правни систем који је постојао од оснивања римске државе, па до пропасти Византије (која представља природни продужетак, како римског права, тако и државе). Целокупно римско право се, формално, заснива на Законима дванаест таблица.
Закон дванаест таблица је прилично примитивна кодификација, која је садржавала већи број одредаба које су представљале основу читавог римског правног система. Овај законик никада није био мењан, допуњаван, нити су неке одредбе биле брисане, него је он формалноправно важио је кроз целокупну римску историју. Ово, наравно, не значи да је Закон био савршен. Далеко од тога, само су предузимљиви Римљани једноставно прелазили преко застарелих одредби, или су их тумачењем прилагођавали измењеној стварности, али као велики традиционалности никада нису смогли храбрости да га укину. Сматрали су га готово божанским, учили га напамет у школама, сматрали га основним извором целокупног права, итд.
Сем овог, Римљани су током већег дела своје историје ретко прибегавали доношењу закона који су се тицали грађанског права, тако да су морали да створе механизам који им је омогућавао да своје право усклађују са новонасталим друштвеним потребама. Решење је пронађено у претору. Претори су били високи државни функционери (магистри), који су имали велика овлашћења која су се тицала права. Они нису били судије, али су давали дозволу грађанима да иду на суд, као што су и сугерисали судијама (иначе обичним грађанима) како да пресуде поводом неког питања; нису били законодавци, али су својим тумачењем закона знали да потпуно преокрену значење неке норме, итд. Било је уобичајено да сваки претор, приликом ступања на дужност, изда проглас о томе како ће поступати у појединим случајевима који дођу пред њега (јер је недостатак закона остављао велике празнине). У почетку те су одлуке биле усмене и називале су се едиктима, а касније су биле исписиване на дрвеним плочицама и истицале на Форуму. Ове плочице носиле су назив албум (од албус - бео). Временом су се ове одлуке толико намножиле да су створиле комплекси систем приватног права који је потиснуо систем који се базирао на Законима дванаест таблица.
Сем Закона дванаест и преторског права, значајан извор права у Риму била су и мишљења угледних правника, сенатске одлуке и закони које су доносили императори у каснијем периоду.
[уреди] Развој
Развој римског права дели се у 4 периода који се поклапају са периодима развоја државе:
- старо цивилно право - од настанка Рима (753. г.пне?) до стварања Републике 509 г. пне, тзв. период краљева;
- цивилно право - од 509 г. пне до стварања Принципата 27 г. пне, тзв. период Републике;
- класично право - од 27 г. пне до стварања Домината 284. године, тзв. период Принципата;
- посткласично или вулгарно право - од 284. г. до пада Западног римског царства 476. године (према неким ауторима до 565. године, односно смрти Јустинијана - последњег римског и првог византијског цара), тзв. период Домината.
Готово сви институти које познаје модерно право у потпуности су преузети из римског права. Неки институти које је овај систем створио су чак доведени до толико ситних детаља да их ни модерно право не преузима у целости јер није достигло тај степен развијености у одређеним правним гранама. Целокупна правничка терминологија је, у ствари, превод латинских оригинала, тако да се на свим правним факултетима у свету на уводној години учи римско право. Због тога се римско право понекад назива и правничком анатомијом.
