Никејско царство
Из пројекта Википедија
Никејско царство је једна од византијских држава насталих након крсташког освајања Цариграда 1204 године.
Садржај |
[уреди] Настанак
Након пада Цариграда у руке крсташа остаци Византије на челу са Теодором I Ласкарисом оснивају у Малој Азији државу са центром у Никеји као законитог наследника Византијског царства.Он је у борбама са осталим државама насталим на рушевинама Византије оснажио своју државу.
[уреди] Успон
На престолу га 1222 године наслеђује,његов зет,Јован III Дука Ватац који наставља успешне ратове са суседима,припојивши својим земљама 1230 године,након битке на Клокотници,Солун.За његове владавине Никејско царство постаје најјача држава у Малој Азији и једини озбиљни кандидат за обнову Византије.
[уреди] Обнова Царства
После смрти Јована III 1254 године,на престо ступа, његов син, Теодор II Ласкарис, чија се, кратка, али успешна, владавина окончава 1258 године. Његовом малолетном сину Јовану IV Ласкарису за савладара бива одређен Михајло Палеолог, византијски велможа. Михајло малолетног цара ослепљује и већ 1259 године приграбљује сву власт за себе. Две године касније он у савезу са Ђеновљанима осваја на препад Цариград и обнавља Византија.
Овај догађај представља крај Никејског царства и почетак тзв. Обновљене Византије и владавине њене последње династије(Палеолога) која је владала Царством до његовог краја 1453 године када је последњи византијски цар Константин Драгаш погинуо бранећи Цариград.
[уреди] Никејски цареви
- Теодор I Ласкарис (1204-1222)
- Јован III Дука Ватац (1222-1254)
- Теодор II Ласкарис (1254-1258)
- Јован IV Ласкарис (1258-1261)
- Михајло VII Палеолог (савладар 1259-1261; обновитељ Византије)