Павле Вујисић

Из пројекта Википедија

Павле Вујисић

У филму Ко то тамо пева је играо кондуктера. Његове реплике "Вози Мишко" и "И тата би сине" су постале део историје српског филма.

Павле Вујисић је био српски глумац. Рођен је 10. јула 1926.године у Београду где је и преминуо 1.октобра 1988. године.

Студирао је право и све до раних педесетих година огледао се у новинарству (Радио-Београд). Непуну сезону глумио је у Панчевачком позоришту, истовремено је статирао на филму (Чудотворни мач, 1950, Воје Нановића) и безуспешно се покушавао уписати на Академију за позоришну уметност. Филмску каријеру отпочиње епизодном улогом у Шолаји 1955. године Воје Нановића. Убрзо након те роле добија главну улогу у Нановићевом филму Три корака у празно 1955. године, и за ту улогу добија Златну плакету "Арена" на фестивалу у Пули. Један од ретких истакнутих филмских глумаца који ништа не дугују позоришту, током читаве каријере (више од сто филмова) изузетном је једноставношћу живљења и глумљења ("чинило се да као да уопште не глуми, да је увек исти") увек изнова провоцирао критичаре на покушаје да одгонетну тог "глумца првог плана", кога и А. Латуада (Вујисић је глумио у његовој Степи, 1962) сврстава у сам врх европске филмске глумачке елите.

Упоређиван је са Жаном Габеном, Спенсером Трејсијем, Орсоном Велсом, М. Симоном и Х. Бауром, издвајан као непоновљива личност, гигант југословенске филмске глумачке уметности, Вујисић је својом појавом, изражајним лицем, дискретном и лежерном глумом, те неком елементарном истинитошћу знао надоградити и лоше сценаријске предлошке.

Особењак посебне врсте (слободно је време проводио на реци Сави, далеко од друштвене и културне јавности, никада није изговарао текст како је написан, није прихватао своје материјално учешће у филму, непрофесионалност, губљење времена, свој је рад наплаћивао одмах). Био је глумац најширег дијапазона и без одређеног "фаха", који је могао подједнако сугестивно играти све што одговара његовој "робустној и питомој природи ".

Иако често у ситуацији да прихвати све што му понуде, глумио је и у филмовима најистакнутијих редитеља, па му је улога дједа у Догађају (1969) Ватрослава Мимице донела Октобарску награду града Београда и Цара Константина у Нишу, улоге у филмовима Хајка (Жике Павловића, 1977.), Бештије (Живка Николић, 1977.) и Повратак отписаних (Александра Ђорђевића, 1976.).

Златну арену на фестивалу у Пули 1977. године добија за исте филмове, а уједно и за ролу у остварењу Лептиров облак, иначе ауторско остварење редитеља З. Рандића.

Исте године за ову улогу добија и награду Цара Константина у Нишу. За улогу у филму Размеђа из 1973. године, редитеља

Креше Голика добија Гран При у Нишу. Већ од 1957. године игра улоге различитог опсега у делима
Васе Погачића (Суботом увече, 1957; САМ, 1959.),
Ватрослава Мимице (Прометеј с отока Вишевице, 1965; Понедељак или уторак, 1966: Сељачка буна 1573, 1975; Последњи подвиг диверзанта Облака, 1978.),
Жике Павловића (Непријатељ, 1965; Буђење пацова, 1967; Заседа, 1969.),
Бранка Бауера (Доћи и остати, 1965; Салаш у Малом риту, 1976.),
Боре Драшковића (Хороскоп, 1969; Живот је леп, 1985.),
Вељка Булајића (Битка на Неретви, 1969.),
Александра Петровића (Мајстор и Маргарита, 1972.),
Горана Паскаљевића (Чувар плаже у зимском периоду, 1976; Пас који је волео возове, 1977; Посебан третман, 1980; Сутон, 1983.),
Срђана Карановића (Петријин венац, 1980.),
Слободана Шијана (Ко то тамо пева, 1980; Маратонци трче последњи круг, 1982.),
Горана Марковића (Мајстори, мајстори, 1980) и
Емира Кустурице (Сјећаш ли се Доли Бел, 1985.).

Глумио је и у више телевизијских серија (нпр. Сервисна станица, Више од игре и Камионџије и у истоименом филму), које су му донеле посебну популарност.

Године 1959. добио је тек основану Седмојулску награду СР Србије за филмску уметност, а касније и награду за животно дело "Славица" на фестивалу у Нишу и др.