Свети Јован Дамаскин
Из пројекта Википедија
Јован Дамаскин (650-753), Први отац Православне Цркве који је покушао да сачини пуну синтезу Православног учења: "Тачно Излагање Православне Вере". То је трећи део од укупног његовог богословског опуса "Извор познања".
Познат је по својој борби за заштиту култа икона у време иконоборног гоњења, због чега је страдао. Написао је богословска дела, Беседе, Песме и Химне Богородици, Беседе о иконама, Свештена поређења (цитати из Светога Писма и Отаца). Због своје литургијске поезије назван је "Новозаветним Давидом".
Што се тиче Христологије, Јован Дамаскин преузима Халкидонско учење, укључујући и формулу Светог Кирила Александријског и асимилирајући доцнија појашњења Леонтија Византијског и Максима Исповедника. Ипостас Христова није исход сједињења двеју природа, него је ипостас Логоса преегзистентног Оваплоћењу. Логос постаје ипостас тела, зато је Дјева родила Сина Божијег јављеног у две природе. Људска природа јесте стварност која се јавља у ипостаси (ενυποστατον). Иако нема људску ипостас, човечанска природа у Христу чува своја својства или карактеристике (ιδιωματα), природне и непорочне своје афекте. Дамаскин подвлачи узајамност међу природама (communicatio idiomatum), што је последица ипостасног сједињења, у обадва смисла мада на асиметричан начин: с једне стране, наиме, Христос је примио страдално тело, то јест оно које страда; с друге стране, тело прима стање обожења, будући без греха.
