Богородица

Из пројекта Википедија

Богородица: Мати Божија, Дјева Марија. Канонска Јеванђеља не дају многе појединости о Дјеви Марији.

Богородица Тројеручица; средина XIV века, црква Ваведења Пресвете Богородице - Хиландар

Она је једина кћерка Јоакима и Ане (Апокрифно Јеванђеље Јаковљево, који је посветише да служи у храму). Родом је била из Назарета у Галилеји (Лука 1,26-27); заручена је за Јосифа, име поменуто у родослову који се налази у Јеванђељу по Матеју (1,16), са циљем да се покаже да Исус по свом физичком рођењу припада јудејском народу, уписавши се у нисходној давидовској линији. Због те заруке Исус је сматран сином Јосифовим и Маријиним (Лука 3,23; 4,24; Јован 6,24), иако Јосиф има само законско, а не и физичко очинство над њим (Матеј 1,20-25). Ту прима благу вест од арханђела Гаврила (Лука 1,26-38), и затим бива поздрављена од Јелисавете, матере Св. Јована Крститеља (Лука 1,42-45). После рођења њеног сина Јединородног, у Витлејему (Лука 2,4-16), она је поред Исуса у свим великим тренуцима Његовога живота и рада: обрезања, приношења у храму, бекства у Египат, проповеди у храму, чуда у Кани (Јован 2,1), као и за време страдања, после чега је Дјева била поверена Апостолу Јовану (Јован 19,25). После Вазнесења Исусовог на небо (Дела 1,14), Дјева заједно са браћом Исусовом и женама које су пратиле Христа чине део апостолског круга.

До четвртог века недостаје права литература о Дјеви Марији и поред тога што апокрифни списи веома често говоре о сценама из њенога живота. На пример, књига Пребивања Пресвете Дјеве, приписивана Мелитону Сардском, напомиње да су апостоли који су били око Дјеве последњих њених часова, однели њено тело да га погребу у долину Јосафатову и да је ту, пред гробом, била вазнета на небо.

У Западној цркви, почев са епископом Епифанијем Кипарским, култ Мајке Господње узима великог замаха. Између осталог, празник Успења већ помиње Григорије Турски (+594) у Расирави о чудима. Под папом Григоријем Великим (590-604) празник је прослављан у Риму 15. августа (у древним мартиролозима 18. јануара). Папа Сергије I (687-701) прописује извесне молитве за Богородичине празнике (Рођење, Благовести, Сретење и Успење). Низ црквених учитеља и писаца на Истоку посветили су Мајци Божијој многе расправе, студије, а нарочито беседе и химне, као нпр.: Св. Јован Дамаскин, Герман Цариградски, Модест Јерусалимски, Андреј Критски, Теодор Студит итд. Богослужбена литература пуна је молитава и славословља која се односе на личност и улогу Пресвете Богородице у домостроју оваплоћења Сина Божијег.

[уреди] Православно учење

Православно учење о Пресветој Дјеви Марији Богородици може се резимирати у неколико имена или главних назива:

Невеста, Приснодјева: Термин αιπαρθενια "увек-дјева" јавља се први пут код Св. Игњатија Богоносца (Ефесцима XIX,1), који сматра Спаситељево рођење од Дјеве као једну од великих тајни Спасења. Одатле ће тај термин преузети целокупна патристичка традиција да би се њиме означило непорочно Христово зачеће у утроби Дјеве, без човековог посредништва. Логос сам, силом Духа Светога, прима стварну људску природу од тела Дјеве: "Премудрост сазда себи кућу" (Приче 9,1). У виђењу купине која гораше а не сагореваше (Изл. 3,2-3), тумачи разликују огњени пламен, символ материнства, и гране, које су символ девствености. У богослужбеним књигама она се назива "двери живота", "непорочна Дјева", "непроходне двери Господње, кроз које је само Свевишњи прошао и тебе саму запечаћену сачувао". Она је "зачела без семена и родила неизрециво Бога Логоса, чистотом бивши запечаћена и дјевством сачувана", те је пре рођења и у рођењу Дјева и после рођења Дјева (πατθενος).

Богородица, Мати Божија (Господња). То је право име Дјеве Марије исписано на иконама са иницијалима МР - ΘΟΥ, то јест Μητηρ Θεου - Mater Domini - Мајка Божија (Лука 1,43). Назив Θεοτοκος усвојио је Трећи Васељенски Сабор (Ефес, 431), против Несторијеве јереси а као развој православног учења о сједињењу двеју природа у Исусу Христу, али га Црква није унела и у Символ вере. Дјева "је родила телом једнога од Тројице, Христа Бога", зато је она Богородица: "Онога који се пре векова роди од Оца без матере, Сина и Логоса Божијег, последњих година родила си оваплоћеног од пречисте крви твоје, без мужа, Богородице". Она није мајка божанства, него Сина који је Бог, јер је неизрециво зачела тело Христово. "Кроз њу Невидљиви се види." Сам Син узео је своју човечанску природу, тело и душу, процесом материнства и непорочног зачећа, од Духа Светога: "Необухватни Логос Очев од тебе, Богородице, обухватио се, оваплотивши се". Несторије, који раздвајаше у оваплоћеном Сину Божијем два лица, божанско и човечанско, учио је да је Исус прости човек у кога је Син дошао и обитавао и са којим чини веома тесно јединство. Против ове јереси, Ефески Сабор прокламоваће да Дјева није родила човека, или посебног човека, него самог Сина Божијег, који је узео од ње савршену људску природу. Тако је њено богоматеринство било признато заједно са њеном девственошћу.

Благодатна (Лука 1,28), Пресвета (Παναγια), Царица. Већ Стари завет говори о прослављању Мајке Божије (Пс. 44). Она се поистовећује са лествицом између неба и земље у Јаковљевом

Богородица Донска; XIV век, Теофан Грк, Третјаковска галерија - Москва

сну (Пост. 28,12), преко које је Бог узео нашу људску природу и по којој анђели Божији силазе и пењу се. У Православној традицији, Марија Дјева се упоређује са Евом, будући да је слика новога човечанства. Као што је Ева суделовала у Адамовом паду и смрти, тако је исто Марија Дјева учествовала у повратку упрљаног лика у првобитно стање. С једне стране, она је то стање достигла својим смирењем (Лука 1,46-47), а с друге, она је освећена силаском Логоса, поставши извор чистоте и нетрулежности. Св. Јован Дамаскин у својој Беседи на Успење назива је "храмом Логоса". Светија од свих светих, "часнија од херувима и прослављенија од серафима", она је заштитница, покровитељка, посредница и помоћница верних. Велика молитељка Хришћана, она приноси њихове молитве пред престо њенога Сина и Бога: "Ти си топла молитељка ка Сину твоме и Богу нашем, јер молитве Мајке много могу на умилостивљење Владике". У том смислу она се призива на Литургији, опева у песмама и живопише на иконама.

Православна Црква није прихватила два мариолошка догмата које је у Римокатоличкој цркви прогласио римокатолички магистериј на темељу маријанске побожности:

Безгрешно зачеће Дјеве (1854)
Њено вазнесење телом (1950)

Поменуте две догме кваре однос између човека и Оваплоћења Бога, као и између Исуса Христа и икономије Спасења. По благодати Богородица, Дјева Марија по рођењу јесте ћерка Адамова и само тако она може представљати човечанство које очекује спасење: "Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој" (Лука 1,38). Зато је и њено обожење плод Оваплоћења Логоса који је јединствени извор нетрулежности. Вазнесење телом може имати смисао прослављања људске природе, али то не уништава јединствену посредничку искупитељску улогу Исуса Христа, јер је Христос онај ко јој узноси тело на небо. Наравно, лик непорочне и за Цркву увек посреднице Дјеве, дубоко је утиснут у православну побожност.