Секула Дрљевић

Из пројекта Википедија

Секула Дрљевић (1884., Равни, Морача - 24. фебруара 1945., Јуденбург, Аустрија), правник, политичар, публициста.

Основну школу завршио у Морачи, гимназију у Сремским Карловцима. Правни факултет у Загребу , гдје је и докторирао. По повратку у Црну Гору постављен је за секретара Министарства финансија. Од 1909. био министар правде и заступник министарства просвјете и црквених дјела у црногорској влади, а 1912-1913. министар финансија и грађевина. Први пут за посланика биран 1913. године. У вријеме Балканских и Првог свјетског рата залагао се за уједињење Црне Горе и Србије. Творац је идеје о царинској, војној и дипломатској унији ове двије државе.

По повратку из заробљеничког логора Карлштајн, гдје је био интерниран 1917-1918, југословенска влада га поставила за начелника министарства правде, јер се декларисао као радикал и поборник уједињења. Противећи се централизму, убрзо је напустио службу (априла 1919) и отворио адвокатску канцеларију у Земуну. Познат као одличан правник и изванредан говорник, истакао се и као бранилац бригадира Радомира Вешовића на монтираном судском процесу 1921. године. Залагао се за федерализам и тврдио да је југословенство државна, а не национална мисао. На изборима 1920. године био онемогућен да са својим присталицама истакне посланичку листу. Од оснивања Црногорске (федералистичке) странке 1922. године био је њен најутицајнији члан, иако формално није имао највише функције у странци. У југословенској држави први пут биран за посланика 1925. године и у Скупштини се истакао као противник централизма и заговорник права Црне Горе. Приближава се Стјепану Радићу и ХСС, односно Сељачко-демократској коалицији, на чијој листи је изабран за посланика 1927. године, чији је формални члан била и Црногорска странка. Послије Радићеве смрти постао је близак са његовим насљедником Мачеком, и познат као политички опонент свим режимима у Краљевини Југославији у којој је посљедњи пут за посланика биран на изборима 1938. године, на листи Удружене опозиције.

По италијенској окупацији Црне Горе априла 1941. године, радио на обнови црногорске државе под заштитом фашистичке Италије. Био је један од главних говорника на Петровданском сабору 12. јула 1941. године. У октобру 1941. године из Црне Горе га протјерао Пирцио Бироли, главни представник окупационе власти фашистичке Италије у Црној Гори и конфинирао у Санремо. Успио се вратити у Земун, а у прољеће 1944. године сели се у Загреб, главно средиште марионетске НДХ и њеног лидера Анте Павелића, с којим је сво вријеме рата одржавао блиске односе. У јулу 1944. године у Загребу формира Црногорско државно вијеће. У завршници рата, приликом повлачења црногорских четника према Словенији, са Павлом Ђуришићем склопио споразум (22. марта 1945. у Добоју), по којем је Ђуришић признао Црногорско државно вијеће, док су четници под његовом командом признати за Црногорску народну војску, са Дрљевићем као врховним, и Ђуришићем, оперативним командантом. Ђуришић је, кршећи споразум са Дрљевићем, покренуо војску према Словенији, али су га 8. априла 1945. на Лијевча пољу поразиле усташе. Од заробљених четника формиране су три бригаде Црногорске народне војске које су пребачене у рејон Карловца, гдје су стављене под усташку команду. Ђуришић је са преосталим људством поново прихватио споразум са Дрљевићем, вратио се у Стару Градишку, гдје су га усташе разоружале, а касније и убиле у Јасеновцу. Четници су као Црногорска војска кренули према Словенији, повлачећи се пред надолазећим партизанским јединицама. У Словенији су побили већину Дрљевићевих сарадника,као и Дрљевића, у Јуденбургу, у Аустрији.

Секула Дрљевић се бавио и публицистиком. Своје говоре из југословенске скупштине објавио је у књизи Централизам или федерализам (1926). Током рата написао је и објавио књигу Балкански сукоби 1905-1941 (1944).

Од стране Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 14. марта 1946. године, проглашен је ратним злочинцем.