Српска постмодерна драма и сатира
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Основне одлике
Послератна српска драма показала је најспорији напредак. Општи правац њеног развитка, истоветан као и у поезији и прози, иде од пропагандних текстова до модерних уметничких форми. За време рата и непосредно после ослобођења настало је мноштво скечева с темама из борбе и обнове, који су били "намењени остваривању дневних пропагандних задатака". С обновом позоришта, обнавља се и рад на драми. На сценама се изводе претежно преведена и домаћа класична дела, али има и по који нов драмски комад. Број тих комада у првих десет година након завршетка рата није велик: десетак једночинки и отприлике исти број комедија и драма. Њих пишу познати псици, представници социјалне и ратне литературе (С. Куленовић, Ч. Миндеровић, Б. Ћопић, О. Бихаљи-Мерин и др.), или поједини глумци (нпр. Јован Гец и Драгутин Добричанин, чија је комедија Заједнички стан доживела велик успех на сцени). Јавља се и неколико писаца за које драма представља главно подручје књижевног стварања. Милан Ђоковић (1908), познат још од пре рата као драмски писац, враћа се поново драми. Његов драматуршки поступак је традиционалан, конфликти се у његовим драмама заснивају на старовременски схваћеном моралу, па опет оне су изазвале допадање код гледалаца. На комедији је радио Жак Конфино (1892-1975). Модернији вид драме неговао је Јосип Кулунџић (1899-1970), познати режисер и професор Позоришне академије. За његове драме речено је да су "пиранделовске с антипиранделовским закључцима". Оне су веома сценичне, сигурне у коришћењу елемената позоришног језика, али недовољно мотивисане, исконструисане, произвољне у поставци радње и карактера. Реалистичку психолошку драму негује Миодраг Ђурђевић (1920), познат и као приповедач и романописац. Написао је тридесетак радијских и телевизијских драма и неколико позоришних комада.
[уреди] Драме филозофског сензибилитета
Најважнији догађај у развоју послератне драме била је појава комада Небески одред (1956), чији су аутори Ђорђе Лебовић (1928) и Александар Обреновић (1928). Иако је тема ратна, дело нема ничег заједничког с дотадашњим драмама о рату. Оно спада у драме "философског сензибилитета": личности су доведене у граничну ситуацију, пред лице смрти, у њиховим речима постављају се основна питања егзистенције. Оба писца наставила су да пишу драме, било заједно било сваки за себе. Од њихових каснијих комада издвајају се: Халелуја (1964) Ђ. Лебовића, где су, као и у Небеском одреду, тема концентрациони логори и гасне коморе, и Варијације (1958) А. Обреновића, четири лирски интониране једночинке о судбини малих људи. Њихове драме крећу се између реализма и симболизма. Истом типу гравитирају и други писци: Иван Студен (1929), познат нарочито по драми Вожд (1968), о сукобу Карађорђа и кнеза Милоша, Вук Вучо (1937), који, уз драме, пише и романе.
[уреди] Митско-поетска драма
Други вид драме представља митско-поетска драма. Њен наговештај налазимо у драми О. Бихаљи-Мерина Невидљива капија (1956), која садржи причу о Антигони пренесену у околности покрета отпора. Главни представници ове драме јесу песници Миодраг Павловић, Јован Христић и Велимир Лукић те критичар Борислав Михајловић -Михиз. Павловић негује интелектуалну и философску драму блиску позоришту апсурда. Христић прихвата митске и сакралне теме, претежно из грчке митологије, али им прилази с друге стране, на апокрифан начин (Четири апокрифа, 1970). Најплоднији у драмском стварању јесте В. Лукић. Он пише политичке трагикомичне фарсе, у којима је тема тоталитарна власт. Међу њима је најпознатија фарса Дуги живот краља Освалда (1963). Одлике његовог стила јесу: гротескна алегоричност, фантастика, комика апсурда. Б. Михајловић-Михиз има друга полазишта: мотиве из наше народне поезије историје. Његове драме одликују се живошћу радње, духовитим дијалозима, склоношћу парадоксима и интелектуалним расправама. Најбоља му је драма Бановић Страхиња (1963).
[уреди] Од шездедесетих година двадесетог века
У другој половини 60-их година у драми се догађа нешто слично што и у поезији и прози: заокрет од апстрактног универзализма к материјалној конкретности, од мита ка животу, од прошлости или савремености к садашњости. Међу драмским врстама избија у први план она којој српска драма дугује своје најзначајније резултате, комедија. Њен обновитељ јесте Александар Поповић (1929), који је једно време скоро неограничено владао на нашој сцени. У његовим драмама нема фабуле, нема чврсто оцртаних карактера; главни конституент драмске радње јесте језик, у којем се пројектују одломци људских односа, израњају ликови и ситуације. Поступци којима Поповић гради своје игре изразито су модерни, блиски савременом театру апсурда, али је свет што се у њима открива домаћи, производ наше традиције и наших менталитета. Од четрдесетак позоришних комада, те већег броја радијских и телевизијских драма и драма за децу, издвајају се: Чарапа од сто петљи (1965), Сабља димискија (1965), Крмећи кас (1966), Развојни пут Боре Шнајдера (1967), Капе доле (1968), Друга врата лево (1969) и др. И романсијер Борислав Пекић развио се и као драмски писац, написавши велик број драмских гротески и сотија, међу којима се издваја драмолет Генерални или сродство по оружју (1970), духовита персифлажа рата и милитаризма. Песник Љубомир Симовић дао је модерну, ироничну интерпретацију традиције и историје. Његова поетска драма Хасанагиница (1974), на тему познате народне баладе, у белом стиху, и комедија Чудо у Шаргану (1975), блиска по духу његовим војничким песмама, спадају у највише извођена савремена драмска дела на југословенским сценама. Супротан однос према традицији има Жарко Команин (1934), патетичан, с нагласком на судбинско и трагично, у драмској трилогији (Пророк, 1970); Пелиново, 1972; Огњиште, 1973), тематски везаној за завичајни, црногорски простор. У истим оквирима и на истим претпоставкама настали су и његови романи. Комедија има и даље водеће место. Седамдесетих година у тој врсти јавља се ново име, Душан Ковачевић (1948), којег су гледаоци и критика поздравили као достојна настављача српске комедиографске традиције. У својим комедијама дао је изокренуту, гротескну слику паланачког, балканског менталитета и наших нарави (Маратонци трче почасни круг, 1973; Балкански шпијун, 1983, и др.). Смисао за комично и сатирично, савременост тематике, критичност, заокупљеност разним видовима наших менталитета карактеришу и драмско стварање најмлађих писаца, које је у квантитативно и квалитативно у сталном успону и стално праћено и подстицано радозналошћу и неподељеним симпатијама захвалних гледалаца.
Сатирично се јавља не само у драми него и у свим другим врстама. У овом тренутку оно је једна од главних компоненти читаве књижевности. Иако није била тако изражена као данас, сатира је живела и у претходним фазама послератне литературе. Њен је обновитељ Б. Ћопић, с чувеном својом Јеретичком причом из 1950. С том и с неколико дугих сатиричних приповедака он је постао један од водећих писаца послератне српске сатире. Кош је сатиру унео у роман, А. Поповић у комедију, Бећковић у поезију... Али сатира није само гост у тим водећим врстама, уљез који у почетку заузима сасвим скромно место а затим се све више и више шири. Постоје и нарочите врсте које су специфичне за хумор и сатиру. То су, по правилу, ситне и најситније форме које настају и живе у међупростору књижевности и публицистике: запис, фељтон, цртица, сатирична песма, басна, афоризам. У почетку оне се негују готово искључиво у хумористичком листу "Јеж", а затим постепено продиру и у озбиљну штампу, у књижевне и некњижевне листове, у дневну штампу, на радио и телевизију, чак и у гласило СКЈ "Комунист". Има више писаца који су се специјализовали за новинску сатиру. У сатиричном фељтону, извесно време средишњој сатиричној врсти, истакли су се Љубиша Манојловић (1913), Васа Поповић (1923), песник Матија Бећковић и, нарочито, Владимир Булатовић Виб (1931), новинар "Политике", 60-их година водеће перо наше сатире. Сатиричне песме пишу многи, од Милета Станковића (1911), као најстаријег, до млађих и најмлађих, међу којима се издваја Милован Витезовић (1944). У сатиричној басни остали су усамљени покушаји рано умрлог Живка Стојшића (1941-1977). Најбурнији развој доживљава сатирични афоризам. Он се јавља у другој половини 60-их година под утицајем пољског сатиричара Станислава Јиржија Леца али се ослања и на богату усмену традицију политичког вица и анегдоте. Прве импулсе дали су му Бранислав Црнчевић (1933) својом збирком афоризама Говори као што ћутиш (1966) и Павле Ковачевић (1940) збирком До сарказма и натраг (1967). Касније се афоризма прихватају и многи други писци, како они који су стекли име у другим сатиричним врстама тако и сасвим нови писци. Као сатиричар стекао је велику популарност Душан Радовић (1922-1984). Његови афоризми, које је под насловом Београде, добро јутро читао на радију, годинама су будили Београђане. Нов полет афоризму доноси најмлађа генерација сатиричара, који почињу објављивати своје прилоге у листу "Студент" 1979. а затим и другде. Колективно су представљени у омладинском литерарном гласилу "Књижевна реч" (у више бројева 1984. и 1985). "Све њих", као што је примећено, "поред завидног талента, краси ванредна упорност у откривању значењског потенцијала рабљених синтаксичких образаца, прецизна језичка комбинаторика и смелост ангажмана у актуелним привидно дневним, политичким темама."
Неки од споменутих сатиричара стварају у још једној области, у књижевности за децу: Бранко Ћопић, Душан Радовић, Александар Поповић, Бранислав Црнчевић, Милован Витезовић. Та симбиоза сатиричног и дечјег, на први поглед неочекивана, није нимало необична. Откривамо је и у другим епохама. Змај је био и сатирични и дечји песник. Једна од најбољих сатира у светској књижевности, Свифтова Гуливерова путовања, данас се чита као роман за децу и омладину. Ово је прилика да се спомену још неки важнији наши писци за децу, као што су: песници Драган Лукић (1929) и Љубивоје Ршумовић (1939), – последњи пише и драме за децу – те прозаисти Арсен Диклић (1923), Воја Царић (1922) и Борислав Косијер (1930). Поезију за децу стварају и многи други песници. Уз старије, Десанку Максимовић, Гвиду Тартаљу и Александра Вуча, такви су Мира Алечковић, Мирослав Антић, Милован Данојлић и други.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
