Хајдуци

Из пројекта Википедија

Хајдуци (ајдуци) били су на Балкану, у земљама под турском влашћу народни бранитељи и припадници покрета отпора према османлијским Турцима. Одметали су се у шуме, одакле би касније нападали Турке и узимали плијен. Према народном предању, празник Ђурђевдан, у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака.

Хајдук је турска ријеч и значи „одметник“, „отпадник“, „разбојник“. Хајдучки покрет назива се хајдучијом или хајдуковањем. Хајдуци су били организовани у хајдучке дружине, на чијем челу се налазио харамбаша (арамбаша), који је носио скупоценије одијело и најчешће је биран због своје старости или умјештва.

Хајдучке дружине имале су удјела и у устанцима против Турака 1804-1815. године. Многе устаничке војводе били су раније хајдуци или харамбаше.

[уреди] Хајдучија у 19. вијеку

У 19. вијеку у Србији јавља се нови вид хајдучије. Људи се почињу одметати у шуме од власти, како би пљачкали трговце и земљопосједнике и узимали плијен за себе. Хајдучија више нема ослободилачки (као за вријеме Турака), већ чисто социјални и разбојнички карактер. Србијанске власти дуго су се бориле против хајдука, и тек крајем 19. вијека успјеле су их истријебити. Неки ријетки су се, међутим, задржали у шумама чак и почетком 20. вијека. По великом броју хајдука у 19. вијеку био је познат ужички крај, гдје су се, на Златибору, чак и читаве породице традиционално одметале у хајдуке, попут Шуљагића-Шишаковића.