Хенри II Плантагенет
Из пројекта Википедија
- За Светог Римског Цара и краља Немачке, погледајте Хенрик II Свети.
Хенри II (5. март 1133. - 6. јул 1189.) је био краљ Енглеске (1154.-1189.) , војвода Нормандије и гроф Анжуа. Први је краљ из династије Плантагенет. На енглески престо долази 1154. после смрти краља Стефана. Владао је Енглеском, Нормандијом, Аквитанијом, Гаскоњом, а успео је и Ирску да стави под своју власт. За канцелара је поставио 1155. Томаса Бекета, са којим касније долази у сукоб. Наследио га је син Ричард Лавље Срце.
Садржај |
[уреди] Рани живот
Рођен је у Ле Ману, отац му је био Жофруа д Анжу, а мајка Матилда, кћерка енглеског краља Хенрија I, која је требала да га и наследи, али је престо преузео њен рођак Стефан д Блуа. Одрастао је у грофовији Анжу, а Енглеску посећује 1149. да помогне својој мајци у покушају да се домогне трона.
Пре него што је дошао на трон, он је контролисао Нормандију и Анжу. Женидбом са Елеонором Аквитанском добија и Аквитанију и Гаскоњу. На тај начин постаје у Француској моћнији од краља Француске. Као краљ успео је да придода Ирску својим поседима.
[уреди] Краљ
Током владавине Стефана Блуа барони су успели да смање краљеву моћ, па је то Хенри видео као први проблем, који треба да реши. Барони су саградили бројне замкове без краљевог одобрења. Хенри је увео систем плаћања пореза уместо војне службе. Вазали би били обавезни да буду у војној служби, или да плате порез уместо тога.
Хенри II је основао судове у различитим деловима Енглеске и дао им велику моћ, да могу да доносе многе одлуке у име круне. Током његове владавине изашао је први штампани законик. Суђење помоћу пороте постало је норма. Од норманског освајања суђење помоћу пороте замењивала су суђења помоћу борби, или суђења у којима би неко доказивао невиност проласком кроз болни процес озлеђивања.
[уреди] Борбе у Ирској
Чим је Хенри крунисан, послао је изасланство новом папи Хадријану IV, од кога је тражио дозволу за инвазију Ирске. Папском булом из 1155. Хенри је добио право на инвазију Ирске. Кентерберијско свештенство је желело да покаже хијерархијску надмоћ над ирским свештенством. Према неким историчарима Хенри је извршио инвазију Ирске, да би осигурао територије за свог млађег брата Вилијама. Убрзо после тога Хенри је имао проблема у Француској, а његов брат Вилијам је умро, па је једно време занемарио Ирску.
Хенри се са великом флотом искрцао 1171. у Ирској и постао је први енглески краљ, који је ступио на ирско тло. Вотерфорд и Даблин су постали краљевски градови. Папа Александар III је 1172. ратификовао да Ирска припада Хенрију II. Нормани и већина ирских племића признаје Хенрија као господара Ирске. Хенри је доделио Ирску свом млађем сину Јовану без Земље, кога је називао господарем Ирске. Када је Јован без Земље постао краљ краљевство Ирска је постала део енглеског краљевства.
Хенрија су признали сви ирски краљеви, који су га видели као шансу да зауставе експанзију Лентера и Хиерно-Нормана. То доводи до ратификације Споразума у Виндзору 1175, који није био дугог века.
[уреди] Борбе са црквом и Томасом Бекетом
Пошто је унапређен правни систем, моћ црквених судова је опала. Црква се томе супростављала. Кентерберијски надбискуп Томас Бекет је био посебно оштар критичар тих промена. Томас Бекет је био некадашњи близак Хенријев пријатељ и канцелар у његовој влади.
Конфликт је почео са спором око питања могу ли цивилни секуларни судови судити свештенству за повреде секуларних нецрквених обичаја. Хенри је покушао да покори свештенство захтевајући да се закуну да ће поштовати обичаје краљевства. То је довело до питања што су то обичаји краљевства. Црква није била спремна да се покори.
Томас Бекет је отишао 1164. у Француску да тражи подршку од папе Александра III, који је у то доба био у избеглиштву у Француској због неслагања са кардиналима. Тражио је подршку и од француског краља Луја VII. Папа Александар III се у то доба налазио у веома незгодном положају, па је остао неутралан, иако је фактички штитио Томаса Бекета. Томас Бекет се у Француској налазио под заштитом папе и краља Луја VII све до 1170.
Краљ Хенри II и Томас Бекет су се помирили, па се Томас Бекет 1170. враћа у Енглеску. Поново се сукобио са краљем Хенријем II око крунисања Хенрија Младог Краља. Хенри II се наљутио па је рекао „зар ме нико неће ослободити овога свештеника“. Четири витеза су буквално схватили краљеве речи, па су убили 29. децембра 1170. Томаса Бекета у кентерберијској катедрали. Томас Бекет се сматра мучеником и свецем.
Хенри II је био екскомунициран, али касније је рехабилитован захваљујући опату манастира Сен Мишел. Као покајање, Хенри се понизио одласком на ходочашће у одећи од вреће на Бекетов гроб. Осим тога морао је да шаље новац крсташким државама у Палестини. Новац ће темплари или витезови хоспиталци чувати док Хенри не дође у крсташки поход или ходочашће. Осим тога јавно је ишибан 21. маја 1172. на улазу у катедралу у главном граду Нормандије. Хенри је одлагао одлазак у крсташки рат, тако да никад није отишао. Током 1184. понуђена му је чак круна краља Јерусалима, а 1188. је увео Саладински порез, да би се платио нови крсташки рат.
[уреди] Наследна криза
Његови синови су се више пута бунили против њега. Посебно је снажна била побуна током 1173.-1174. године. Сва три старија сина подржана од стране мајке побунила су се против Хенрија II. Хенри је поделио краљевство синовима, али није им још дао да управљају, тако да нису имали властитих средстава, него колико им отац одобри. Хенри је успео покорити синове и опростио им је. Док су се синови бунили добијали би помоћ од француског краља Луја VII.
Хенри Млади Краљ је требао постати нови краљ, али Ричард Лављег Срца не пристаје на то па се браћа удружују против Ричарда и нападају Аквитанију да га приведу памети. Хенри Млади Краљ је умро 1183., па након његове смрти настаје борба три преостала сина. Хенри је желео да Јован без Земље буде нови краљ, а Елеонора да то буде Ричард Лављег Срца. Поново нападају Ричарда, све до 1186., када је погинуо Хенријев син Жофруа, војвода Бретање.
Ричард је постао најстарији син и тиме наследник круне, али још увек се борио са оцем Хенријем II.
Хенри II је намеравао 1188. да преда Аквитанију најмлађем сину Јовану без Земље. Ричард је био принуђен да се удружи са француским краљем Филипом II Августом. У замену за Филипову помоћ Ричард је обећао да ће предати Нормандију и Анжу Филипу. Ричард је такође дао заклетву о вазалном положају Филипу новембра 1188. године. Ричард је покушао да 1189. сам преузме трон уз Филипову помоћ. Победио је Хенрија II 4. јула 1189., па је Хенри II именовао Ричарда наследником. Хенри је умро 6. јула 1189. а Ричард Лавље Срце постаје краљ 3. септембра 1189.
| Претходник: Стефан д Блуа |
Енглески краљеви (1154. - 1189.) |
Наследник: Ричард Лавље Срце |
| Претходник: {{{пре2}}} |
{{{списак2}}} | Наследник: {{{после2}}} |
| Претходник: {{{пре3}}} |
{{{списак3}}} | Наследник: {{{после3}}} |
| Претходник: {{{пре4}}} |
{{{списак4}}} | Наследник: {{{после4}}} |
