Хипатија

Из пројекта Википедија

Хипатија из Александрије (Hypatia of Alexandria), око 370 - 415), прва позната жена научник.

[уреди] Биографија

О Хипатијиној репутацији математичарке и филозофа сазнајемо из три извора: од схоластичара Сократа, константинопољског историчара из приближно 5. века, на основу одломака из лексикона-енциклопедије грчких писаца око 11. века, и из списа теолога Фотојуса из приближно 9. века. Ништа од њених списа није сачувано и мало се с поузданошћу зна о њеном животу; стари су извештаји често нејасни и у нескладу, осим у погледу драматичног начина на који је изгубила живот; догађај који је без сумње утицао на то да њено име остане упамћено.

Хипатијин отац, Теон, био је математичар и астроном при музеју у Александрији; она је вероватно тамо стекла образовање које је укључивало математику и астрономију, као и обуку у неоплатоничарској школи. За њу се каже да је написала књиге из математике које су садржале коментаре на Конусне пресеке Аполонија из Перга, као и коментаре Диофанта. Подучавала је астрономији и математици, као и филозофским учењима Платона и Аристотела Предавала је у Александрији, а међу њеним ученицима је био и Синесије, каснији бискуп у Птолемаису, који је писао о Хипатијином знању механике и технике демонстрираном када му је помагала да осмисли хидрометар и сребрни астролаб.

За време Хипатијиног живота Римско царство је прелазило на хришћанство и Александрија је била у стању опасне конфузије и сукобљених идеја. Мада изгледа нема слагања међу старим писцима у погледу разлога за њено убиство, изгледа да има концензуса о томе да је Хипатију напала гомила и убила. Један од разлога који се наводе за ово насиље јесте да су њу као неоплатонисту фанатичнији хришћани сматрали опасном. Други разлог који се наводи јесте да је она била близак пријатељ Ореста, римског префекта у Египту који је такође био њен бивши студент, да се он веома ослањао на њен суд, а да се она нашла усред политичке борбе.

[уреди] О Хипатијином времену

Јустинијан сигурно није био ни свестан колико је својим одлукама почео да подрива темеље Византије. Једна од њих је била да затвори Платонову Академију 529. године која се налазила у Атини и да протера филозофе на исток. То је искористио Козма Медичи који је основао нову Платонову Академију у Ферари (Италија) која је својим плодним радом оплеменила културне видике западног људства. Свакако, проглашавање Платонове Академије „извором свих јереси" и протеривање философа који у хришћанству уопште нису налазили врхунаравне разлоге за слављења и помпе, сведочи о невероватној моћи верске агресивности, о којој сведоче и догађаји који им претходе, као и они који услеђују. На страну то што је "још паганин чије име још увек носи конзервативни календар у православној цркви, желећи да део фонда Александријске библиотеке пренесе у Рим, допустио да у луци изгоре бродови са драгоценим товаром (47. г. пне.) као и то да су се на исту библиотеку својим „научним кадром" обрушили и исламски фундаменталисти, хришћански подухвати на овом плану ипак су најмаркантнији.

Снагу верског насиља могу илустровати и овакве слике: „Тако је и историја хришћанства потврдила правило социјалне историје да сваки покрет који се као „опозиција" бори против неправди поретка, чим се домогне моћи и власти, успоставља своје властите догме, примењује своје властите институте „искључивања" из друштвеног живота, своју властиту цензуру и властиту репресију над онима који другачије мисле. Из тог периода упамћена су још два велика спаљивања књига из фонда Александријске библиотеке: 391. г. хришћани су спалили све књиге које су прогласили „паганским", а 642. г. то ће учинити Муслимани по својим критеријумима подобности.

Кључни догађај се збио 415. г. на улицама Александрије. Разбеснела руља присталица александријског патријарха Ћирила, предвођена Петром Читачем и захваћена хистеријом конвертитства, скинула је са кола у пролазу Хипатију, новоплатоничарку и последњу управницу Библиотеке, свукла је до гола, одвукла до оближње цркве и дивљачки искасапила, оштрим јој шкољкама састругавши месо са костију." Кљакић нас упозорава да је инспиратор овог мучког злочина, патријарх Ћирило, већ био познат по антисемитизму кроз организовања погрома александријских Јевреја, а да је у спору са патријархом Несторијем на сабору у Ефезу 431. г. успео да издејствује за свог противника општу анатему и да га прогласи јеретиком, не постајући само симболом ортодоксије, него и у накнадним сагледавањима његовог живота да од „црквених сазнања" буде проглашен за православног свеца.

Кљакић нас подсећа у истој књизи (види литературу) и да је за владе цара Василикса 476. године у Константинопољу извршен још један језив удар на праву цивилизованост и културни живот, када је група фанатичних хришћана у наступу религиозне хистерије, или из њиховог угла гледано - у подвигу хришћанске ревности - спалила библиотеку коју је завештао Јулијан Апостата (361-363. г. не.) са фондом од 120 000 књига као „паганске", „јеретичке" и очигледно изузетно опасне по хришћанство (осим његових дела планули су и списи новоплатоничара Келсоса, Порфирија, као вероватно и многих оних за које и не знамо). И сасвим се слажемо са Кљакићевом констатацијом како је то био „само део праксе подвргавања тоталној и беспоговорној контроли".

[уреди] Коришћена литература:

• Александар М. Петровић, Исписи наслеђа, Нови Сад 1996.
• Сократ Схоластик, Историја цркве, Шибеник 2002.
• Љубомир Кљакић, Ослобађање историје I, Београд 1993.
• David Millar: The Cambridge Dictionary of Scientists, Edition 2, © Syndicate of the Press the University of Cambridge 2002 (биографски подаци Хипатије)
• The Oxford Classical Dictionary, Edited by N. G. L. Hammond, H. H. Scullard . - 2nd Ed. . - Oxford : Oxford University Press, 1992.