ХришћанÑтво
Из пројекта Википедија
ХришћанÑтво је једна од монотеиÑтичких (једнобожачких) религија наÑталих на проÑтору некадашњег РимÑког царÑтва. ЗаÑнована је појавом ИÑуÑа ХриÑта и Његовим оÑнивањем Цркве, као заједнице Тела Његовог, у првом веку нове ере.
Током прва три века развијања, првенÑтвено је предÑтављано као религија римÑких робова и најнижих друштвених Ñлојева. Због проповедања једнакоÑти брзо је завладало међу Ñиромашнима и одбачено од Ñтране богатих. У почетку је имало многобројне Ñекте, али Ñе каÑније, углавном заÑлугом хелениÑтичког образованога проповедника - ÐпоÑтола Павла, организовало у јединÑтвену религиозну заједницу, цркву.
ДанаÑ, хришћанÑтво преÑтавља једну од најраÑпроÑтрањенијих ÑветÑких религија, чији број верника прелази 2.200.000.000.
Ð”Ð°Ð½Ð°Ñ Ñе под хришћанÑтвом подразумевају три цркве: ПравоÑлавна, Римокатоличка и ПротеÑтантÑка.
[уреди] ИÑторија хришћанÑтва
Званично, хришћанÑтво је религија која која наÑтаје у првом веку нове ере. Тачније, година рођења ИÑуÑа ХриÑта, преÑтавља годину новог рачунања времена. Ðли, Ñлободно Ñе може рећи да Ñу темељи хришћанÑтва поÑтављени 2000 година пре нове ере, појавом Ðврама, ИÑака и Јакова. То је прича Ñтара више хиљада година. Ðврам, ИÑак и Јаков Ñу предÑтављени као пророци који Ñу веровали у бога Јехову (јеврејÑки: Јахве одноÑно ЈХВХ). Њихов задатак, био је да проповедају божије речи и тако подуче народ о поÑтојању бога Јехове. Такође, имали Ñу задатак да припреме пут и наговеÑте рођење ИÑуÑа ХриÑта-Сина божијег.
ХришћанÑтво Ñе појављује на тлу Израела, који је тада био окупиран под Римљанима. За Ñамо три века Ñвог развијања, поÑтало је званична религија многих држава и народа. ХришћанÑтво је било организовано у јединÑтвену религиозну заједницу, цркву.
Први хришћани Ñу, за Ñимбол ИÑуÑа ХриÑÑ‚, одабрали знак рибе. „ИÑÑƒÑ Ð¥Ñ€Ð¸ÑÑ‚, Божији Ñин, СпаÑитељ“, Ñе на грчком пише ИÑу XиÑту Теу Ð˜Ð¾Ñ Ð¡Ð¾Ñ‚Ð¸Ñ€, а прва Ñлова дају реч „ИХТИС“, што у преводу Ñа грчког, значи риба.
[уреди] ХришћанÑке општине
У првом веку нове ере хришћани Ñу Ñе тајно окупљали на заједничким верÑким обредима, проповедима и молитвама. Заједнице хришћанÑких верника звале Ñу Ñе хришћанÑке општине, било их је у Ñвим деловима царÑтва, и у њима је имовина била заједничка. Ðли, хришћанÑтво је Ñамо у почетку било религија угњетених и потлачених, да би временом Ñве више богаташа, неÑигурних и незадовољних државном влашћу, приÑтупало новој вери. ХришћанÑке општине Ñу Ñе Ñве више шириле и богатиле. Тада хришћани мењају Ñвоје учење и од Ñвојих приÑталица почињу да траже поÑлушноÑÑ‚ и покорноÑÑ‚ државној влаÑти. УÑкоро је неÑтало и имовинÑке једнакоÑти међу хришћанима. Крајем другог века нове ере Ñве хришћанÑке општине ујединиле Ñу Ñе у једну заједницу чији је поглавар поÑтао римÑки епиÑкоп, каÑније назван папа (грчки: pappas, латинÑки: papa - отац). Седиште папе је у Ватикану. Тако је Ñтворена верÑка организација ХришћанÑка црква.
[уреди] ИÑÑƒÑ Ð¥Ñ€Ð¸ÑÑ‚
ИÑÑƒÑ Ñе Ñматра оÑнивачем хришћанÑке религије. По њему је религија и добила име. Година његовог рођења предÑтавља годину почетка нове ере и новог начина рачунања времена. До недавно Ñе Ñматрало да Ñу ИÑÑƒÑ Ð¸ Ñаме библијÑке приче мит или легенда. Ðајновија иÑтраживања показују да је ИÑÑƒÑ Ð¸Ð¿Ð°Ðº иÑторијÑка личноÑÑ‚, проучавајући дела нехришћанÑких књижевника из првог века нове ере – ЈоÑифа Флавија и Тацита. ОÑновни извор о животу и раду ИÑуÑа ХриÑта предÑтавља Ðови завет, други део Ñвете хришћанÑке књиге, Библије (грч. Библија у преводу „Књига“).
[уреди] Живот ИÑуÑа ХриÑта - БиблијÑке приче
Према предању ИÑÑƒÑ Ñ˜Ðµ Ñин Бога Јехове и девице Марије. Ðаиме, његов долазак најавио је анђео Гаврило којег је поÑло Ñам Бог. Гаврило је објаÑнио Марији да је она изабрана да роди Божијег Ñина и да ће убрзо бити оплођена Ñветим духом. То је објаÑнијо и Јакову - будућем Маријином мужу. Реко им је да детету дају име ИÑÑƒÑ Ð¥Ñ€Ð¸ÑтоÑ. ХриÑÑ‚Ð¾Ñ Ñƒ преводу значи меÑија, помазаник, од Бога поÑлат. Тако је и било. ИÑÑƒÑ ÑƒÐ±Ñ€Ð·Ð¾ поÑтаје мудар проповедач. Сакупља народ и преноÑи им поруке од Бога дате, учећи их хришћанÑком моралу и принципима. Убрзо затим почиње да чини чуда: лечи болеÑне, храни гладне, оживљава мртве, поји жедне... Око 30. године Ñвог живота бива крштен код Јована КрÑтитеља. Потом бира дванаеÑÑ‚ апоÑтола: Петра (Симона), Ðндрију, Јакова Зеведејева, Јована, Филипа, Вартоломеја, Матеју, Тому, Јакова Ðлфејева, Симона, Левеја званог Тадија и Јуду ИÑкариотÑког. ПоÑле три године проповедања бива ухапшен и доведен пред Синедрион (јеврејÑки Ñуд), а потом је предат римÑком гувернеру Понтију Пилату. ИÑÑƒÑ Ñ˜Ðµ оÑуђен да умре као роб разапет на крÑту. Ðа тајној вечери, уочи Ñвоје Ñмрти, говори ученицима ко ће га издати. Такође им говори да ће, трећег дана поÑле Ñвоје Ñмрти, ваÑкрÑнути и придружити Ñе Ñвоме оцу на небу. За хлеб који Ñу јели на тој вечери, ИÑÑƒÑ Ñ˜Ðµ рекао да је то његово тело, а за вино које Ñу пили, да преÑтавља његову крв. И да тако треба и да оÑтане. По предању у тренутку када је подлегао мукама разапет на крÑÑ‚, ÑпуÑтио Ñе мрак, иако је било подне. ПоÑледње речи Ñу му биле: „ОпроÑти им оче, јер не знају шта чине.“
[уреди] Библија – Света књига
Библија (другачије: Свето ПиÑмо, енг. Bible) је хришћанÑка Ñвета књига. СаÑтоји Ñе из два дела: Старог завета, у којем је опиÑан наÑтанак Земље и људи на њој, и њинов развој, до рођења ИÑуÑа ХриÑта, и Ðовог завета, у коме је опиÑан живот ИÑуÑа, кроз четири јеванђеља, и будућноÑÑ‚ људи и њиховог живота на Земљи. Ðови завет је збирка ÑпиÑа идеолога и оÑнивача ране хришћанÑке цркве, пиÑаних на грчком и делимично на јеврејÑком језику у првом и другом веку нове ере. Иначе, и Ñам ИÑÑƒÑ Ñ˜Ðµ говорио арамејÑки. Овај језик Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ñ˜Ðµ мртав. Ðови завет Ñадржи укупно 27 ÑпиÑа канонизованих у неколико фаза закључно Ñа четвртим веком, иако Ñу Ñви текÑтови били довршени до Ñредине другог века. Садржи четири јеванђеља (грчки: evangelion - добра веÑÑ‚) и то по Матеји, Луки, Марку и Јовану. Прва три јеванђеља Ñу Ñиноптичка. Ðови завет такође Ñадржи рану црквену иÑторију (дела апоÑтолÑка), двадеÑетједну поÑланицу и једну апокалипÑу (откровење Јованово). Управо четири јеванђеља предÑтављају извештај о ИÑуÑовом животу, о његовим казивањима и делима. Према Библији, ИÑÑƒÑ Ñ˜Ðµ зачет безгрешним зачећем. Идеја да је ИÑуÑа родила девица требало би да иÑпуни веровање из Старог завета да је он Син Божији. Према иÑторијÑким подацима рођен је у 31. години владавине римÑког императора ÐвгуÑта, у Ветлајему, у Јудеји, од мајке Марије, у Ñиромашној јеврејÑкој породици, која Ñе Ñклонила у Галилеју. Галилеја је планинÑка облаÑÑ‚ западно од реке Јордан и ГалилејÑког језера. Према ЈоÑифу Флавију, код Јевреја Ñу у то време поÑтојале три филозофÑке Ñтрује: фариÑеји, Ñадукеји и такозвани еÑенци. Треба напоменути да је ИÑÑƒÑ Ð±Ð¸Ð¾ попут рабина (хебрејÑки: учитељ, познавалац пиÑма), одноÑно јеврејÑки Ñвештеник и да је он уÑтвари изнутра реформиÑао јеврејÑку религију. Јеванђеља (што у преводу Ñа грчког значи „Добра веÑт“), напиÑана Ñу између 65. и 100. године н.е. РнапиÑали Ñу их Матеја, Марко, Лука и Јован, по којима Ñу и добила имена. Сматра Ñе да је библија пиÑана између 100. и 300. године нове ере. Ð”Ð°Ð½Ð°Ñ Ð±Ð¸Ð±Ð»Ð¸Ñ˜Ð° преÑтавља не Ñамо хришћанÑку Ñвету књигу, него и најпродаваније дело Ñвих времена преведено на око 1500 језика. Поред хришћанÑке библије, која Ñе разликује код католика и правоÑлаваца, поÑтоји и ХебрејÑка библија (енг. The Hebrew Bible, хебрејÑки: Tanakh).
[уреди] Црква - Ширење хришћанÑтва
Црква првих хришћана формирана је око апоÑтола у ЈеруÑалиму. ПоÑле ПедеÑетнице (ПентекоÑте) (дан када је, по ИÑуÑовом преÑказању,Ñвети дух Ñишао на апоÑтоле), они објављују веÑти о ИÑуÑовом ваÑкрÑењу. ОÑнивају цркву по целом Средоземљу које је тада било по влашћу Римљана. Према ÑпиÑама апоÑтола Петра (15.-67. г.н.е), многи јудеиÑти окрећу Ñе хришћанÑтву. Они бивају иÑкључени из јеврејÑких заједница. Тада Ñу они у Сирији и Ðнтохији по први пут названи хришћанима. РаÑпадом РимÑког царÑтва 476. године хришћанÑтво ће поÑтати једина веза између две новонаÑтале државе – Западног и ИÑточног РимÑког царÑтва. РаÑпадом западног и развојом иÑточног царÑтва, Средоземљем Ñе развија бриљантна хришћанÑка култура која ће прве значајније Ñукобе имати 650. г. Ñа новооÑнованом иÑламÑком вером.
[уреди] МиланÑки едикт
Цар КонÑтантин Велики који је владао од (306. – 337.) увидевши безопаÑноÑÑ‚, шта више потенцијалну кориÑноÑÑ‚ нове религије по државу, због хришћанÑког учења да је Ñвака влаÑÑ‚ од бога, 30. априла 313. године МиланÑким едиктом проглашава равноправноÑÑ‚ хришћанÑтва Ñа оÑталим религијама, и оно убрзо поÑтаје и званична државна религија у РимÑком царÑтву. ИнтереÑантна је чињеница да, иако је био први хришћанÑки владар, КонÑтантин није био крштен, већ га је пред Ñмрт крÑтио Еузебије. Између цркве и државе Ñклопљен је обоÑтрано кориÑтан Ñавез. КаÑније је хришћанÑтво поÑтало владајућа религија европÑких народа. У име хришћанÑтва вођени Ñу многи ратови Ñа циљем покоравања народа и наметања иÑтог. Подела хришћанÑке цркве. Бројне неÑуглаÑице између иÑтока и запада римÑке империје, као и различитоÑÑ‚ филозофÑких оријентација и тумачења теолошких питања (на пример тумачење догме о Светој Тројици) у различитим деловима царÑтва проузроковале Ñу раÑкол, одноÑно поделу хришћанÑке цркве. Прва подела извршена је 1054. Тада је извршен раÑкол (грч. Шизме) и тиме завршен Ñпор између римÑког папе Лава 19 и цариградÑког патријарха Михајла Керуларија. С једне Ñтране је реформиÑана ПравоÑлавна („ортодокÑна“) црква (она која чува Ñтварну доктрину Ñедам црквених Ñабора), која одбацује и не признаје универзални ауторитет папе. Са друге Ñтране је реформиÑана „Римокатоличка“ црква („она која одржава Ñвет у јединÑтву"), у којој папа има фундаменталну улогу. Ове две цркве ниÑу имале никакве контакте Ñве до 1964. године када Ñу папа Павле 4 и патријарх ÐÑ‚Ð¸Ð½Ð°Ð³Ð¾Ñ€Ð°Ñ Ð¿Ð¾Ð½Ð¾Ð²Ð¾ уÑпоÑтавили везе католичке и правоÑлавне цркве.
[уреди] ХришћанÑка веровања
Хришћани верују у ИÑуÑа ХриÑта. Сматрају га Ñином бога Јехове. Верују да је он поÑлат на земљу да проповеда и учи народ о хришћанÑком морралу и о рају и његовим тајнам. Кључно веровање је веровање о ИÑуÑововом раÑпећу, који предÑтавља откуп Ñвих људÑких грехова. Дан ИÑуÑовог рођења, хришћани празнују као Божић, а дан његовок ваÑкрÑења, као УÑÐºÑ€Ñ (ВаÑкрÑ). Дан ХриÑтовог Ñтрадања обележен је као Велики петак и он означава најтужнији хришћанÑки празник. Хришћани такође верују у живот поÑле Ñмрти. Верници према предању одлазе у Рај, а неверници у Пакао.
[уреди] Подела римокатоличке цркве
У шеÑнаеÑтом веку у западном хришћанÑтву Ñе јавља Ñнажан верÑко-политички покрет реформације чији је вођа био Мартин Лутер. Реформција је западно хришћанÑтво поделила у две оÑновне Ñтрује: римокатолицизам и протеÑтантизам (латинÑки: protestatio - протеÑÑ‚). Повод за побуну Мартина Лутера била је продаја индулгенција, одноÑно опраштање грехова,чак и будућих, верницима за новац. Индулгенцију је одобрио папа Јулије II. Покрет реформације и противреформације, раÑцеп до ког је дошло у западном хришћанÑтву, били Ñу повод за многе дуге и тешке верÑке ратове (ХугенотÑки рат, Стогодишњи рат). КаÑније је Жан Калвин Ñтворио Ñвоју интерпретацију протеÑтантÑких учења. Оно што разликује протеÑтантизам од римокатоличанÑтва је одбацивање Ñвих црквених одлука, неприхватање папе као поÑредника између Бога и верника и одбацивање култа Ñветаца, икона и реликвија. Савремени протеÑтантизам Ñе дели на ЛутеранÑку, КалвиниÑтичку и ÐнгликанÑку цркву.
[уреди] РаÑпроÑтрањеноÑÑ‚
ХришћанÑтво је Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð½Ð°Ñ˜Ñ€Ð°ÑпроÑтрањенија религија на Ñвету, уз иÑлам, Ñа највећим бројем верника. Хришћани чине већину у Европи, целој Ðмерици, ÐуÑтралији, а има их и у Ðзији и Ðфрици. Само римокатолика има чак 980 000 000 по подацима из 1991. године. Цркве римокатоличке иÑповеÑти делују у Шпанији, ФранцуÑкој, Италији, ÐуÑтрији, ПољÑкој, МађарÑкој, јужној Ðемачкој, Словенији, ХрватÑкој, Чешкој, Словачкој, готово целој ЛатинÑкој Ðмерици. ÐнгликанÑка црква развијена је у ЕнглеÑкој. ПротеÑтантÑке цркве покривају Ñве ÑкандинавÑке земље, Ñеверну Ðемачку и Холандију. Калвинизам доминира у ШкотÑкој, ШвајцарÑкој и Холандији, док ЛутеранÑтво преовлађује у Скандинавији, Ðемачкој и Балтичким земљама. Мањи број протеÑтаната живи у ИÑточној Европи и ФранцуÑкој.
ПравоÑлавље је заÑтупљено у ЈугоиÑточној Европи (Србија, Црна Гора, Република СрпÑка, БугарÑка, Грчка, Румунија, Република Македонија, Ðлбанија), у РуÑији, Украјини, БелоруÑији и Грузији, те на блиÑком иÑтоку, а Ñада у пораÑту и у земљама западне европе, Ðмерике, далеког иÑтока.
[уреди] Види још
- ХришћанÑтво у Ðнтици
- Јеретици
- БлагоÑлов
- ÐнтихриÑÑ‚
Категорије Ñтраница: Чланци за Ñређивање · ХришћанÑтво · Религиозне вере, традиције и покрети · Изабрани чланци на mk.вики · Изабрани чланци на fi.вики · Изабрани чланци на nl.вики · Изабрани чланци на vi.вики · Изабрани чланци на ja.вики