Хрватско пролеће

Из пројекта Википедија

Овај чланак или поглавље не цитира референце или изворе.
Можете помоћи Википедији уносећи одговарајуће цитате.

Хрватско прољеће или МАСПОК (Hrvatsko proljeće) је био политички покрет који раних 1970-их тражио већа права Хрватске у оквиру Југославије.

Развој

Овај чланак је део серије о
историји Хрватске

Главни чланци

Средњовековна Хрватска
Унија са Мађарском
Хрватска под Аустријом
Хрватска под Млетцима
Отоманска Хрватска
Хрватска под Наполеоном
Краљевина Југославија
- Бановина Хрватска
НДХ
СФР Југославија
Република Хрватска

Категорија: Историја Хрватске

Хрватско прољеће води корене од Декларације о имену и положају хрватског књижевног језика из 1967, коју је сачинила група утицајних хрватских песника и лингвиста. Након 1968. циљеви овог документа су прерасли у хрватски покрет за више права за Хрватску. Покрет је широку подршку, нарочито међу студентским организацијама.

Међу главним захтевима су била већа грађанска права за хрватске грађане. ^{[тражи се извор]} Други захтеви су тражили децентрализацију економије, што би омогућило републици да задржи више прихода од туризма. У просеку, преко 50% девиза је улазило у Југославију преко Хрватске, али је Хрватска задржавала 7% од тога. Захтевано је да се Народној банци Хрватске дозволи равномернија расподела профита. Одустајањем обавезе да се користи савезна банка Југославије, република би се одрекла права да користи савезни фонд за неразвијене крајеве. Хрватска је користила 16,5% новца из савезног фонда између 1965. и 1970, док је Србија (највише због Косова и Метохије) користила 46,6%. Такође се поставило питање монопола Југословенске инвестиционе банке и Банке за спољну трговину из Београда на сва страна улагања и трговину.

Хрвати су такође протествовали против општих економских питања као што је повећана економска емиграција у земље Западне Европе и сматрали су да југословенска влада недовољно ради да заустави такав тренд. Појавила су се питања зашто Југословенска Народна Армија шаље младиће у друге републике, а не у републике из којих потичу.

Такође се захтевало припајање простора Херцеговине Хрватској. ^{[тражи се извор]}

Покрет је организовао демонстрације 1971, а хиљаде ^{[тражи се извор]} загребачких студената је јавно протествовало.

Тројица хрватских лингвиста (Стјепан Бабић, Божидар Финка и Милан Могуш) су 1971. објавили правописни и граматички уџбеник „Хрватски правопис“, који је убрзо забрањен и све копије су спаљене. Међутим, једна копија је преживела, и објављена је у Лондону.

Југословенско руководство на састанку у Карађорђеву 30.новембра и 1. децембра 1971. је оценило аферу као ресторацију хрватског национализма, одбацило је покрет као шовинистички, сменило дотадашње руководство Савеза комуниста Хрватске (Савка Дапчевић-Кучар и Мико Трипало) и наредило полицији да растера демонстранте. Многи студентски активисти су ухапшени у децембру 1971, а неки су осуђени на вишегодишњи затвор. Неки процењују да је више од 2.000 људи суђено због учествовања у овим догађајима.^{[тражи се извор]} Међу ухапшеним у то време су били будући хрватски председник Фрањо Туђман и новинар Бруно Бушић.

Ново руководство Савеза комуниста Хрватске, Владимир Бакарић, Милка Планинц и други, је било оштри према дисидентима. Они су јануара 1972. избацили и затворили неколико чланова студентских комунистичких организација и Савеза комуниста.

Утицај

Хрватско прољеће, након гашења покрета, имало је значајан утицај на Председника Тита. Југословенски устав је промењен 1974. године на тај начин да су испуњени поједини захтеви Хрватског прољећа: дозвољена је сецесија, свака република је имала своју аутономију.

Доласком Слободана Милошевића на власт у Србији, политичким променама у Југославији, падом Берлинског зида, многи прољећари се активирали и вратили из иностранства и основали нове политичке странке. Фрањо Туђман је основао Хрватску демократску заједницу и постао први председник самосталне Хрватске. Иван Звоминир Чичак је постао вођа Хрватског хелсиншког комитета за људска права. Дражен Будиша је постао вођа Хрватске социјално-либералне странке. Савка Дапчевић-Кучар и Мико Трипало су постали оснивачи Хрватске народне странке.

Четврто издање „Хрватског превописа“ Бабића, Финке и Могуше се користи као стандардна дефиниција хрватског језика.