Царство Инка
Из пројекта Википедија
Царство Инка је највеће царство у претколумбовској Америци. Било је то једно од највећих царстава у свету у доба распада. Административни, политички и војни центар је био Куско. Настао је на висоравнима Перуа око 1200. Од 1438. до 1533. Инке су користиле освајања и мирољубиву асимилацију ширећи своје царство на велике делове западне Јужне Америке. У саставу царства су били делови Еквадора, Перуа, Боливије, Аргентине и Чилеа.
Атахуалпа је био задњи цар Инка. Убио га је 1533. конкистадор Франсиско Пизаро означавајући тиме почетак шпанске владавине. Током шпанске управе отворен је највећи рудник сребра на свету Потоси у коме су Инке радиле као робови. под тешким условима умирали би већ за годину или две рада у руднику.
Економија је била базирана на колективном власништву земље и добро решеном наводњавању. Постојала су добро решена велика складишта хране, која су омогућавала напредак царства и у доба лоше жетве. Мрежа путева је била беома раширена, што је омогућавало лак транспорт робе и хране. Архитектура, уметност и обрада метала били су високо развијени. Постојала је изузетно напредна медицина са развијеном хирургијом лобање.
Садржај |
[уреди] Историја
Инке су започеле као народ у подручју Кускоа у XII веку. Под вођством Манко Капака основали су мали град државу Куско. Започели су експанзију 1438. под вођством вође Пачакутија. Током његове владавине већи део Анда, тј. углавном Перу и Еквадор долазе под контролу Инка.
Пачакути је реорганизирао краљевство Куско у царство, један облик федералног система, где су Инке биле на челу централне власти, а 4 регионалне власти су имале јаке вође. Сматра се да је Пачачути изградио Мачу Пичу. Пачакути би обично слао шпијуне у области, које би намеравао освојити. Шпијуни би донели битне информације о политичкој организацији, војној снази и богатству. Пачакути би после тога позивао слао поруке вођама те земље да се придруже његовом царству, шаљући при томе скупоцене поклоне и обећавајући богатство, ако се придруже његовом царству. Већина би прихватила понуду и мирно би постали део царства Инка.
Деца од владара такве нове земље долазила би у Куско и ту би их учили административном систему Инка. После тога они би били владари својих земаља. Деца владара нових земаља би постајала племство од Инка. Традиционално син владар Инка би предводио војску. Пачакутијев син Тупак Инка започео је освајања севера 1463. и наставио је и након очеве смрти 1471. Најзначајније освајање је представљало освајање Кимора, који је био једини озбиљан противник Инка на обали Перуа. Царство Тупак Инка ширило се до Еквадора и Колумбије.
Син Тупак Инке је био Хуајна Капак, који је освојио велике територије на југу, тј. северни Чиле и делове Аргентине и Боливије.
[уреди] Društvo i religija
Bogatstvo carstva Inka bila je zemlja i radna snaga. Stanovište Inka bilo je “Svi moraju raditi, niko ne treba da radi previše ili predugo, niko ne sme trpeti nestašicu”. Osnovna društvena i ekonomska jedinica bila je aullu. Zemlja od aullua se nije mogla outđiti. Po zakonu Inka, jedan deo zemlje aullua bio je posvećen Suncu (državnoj religiji), jedan Inki i jedan naselju u kome se nalazi. Ovaj poslednji navedeni deo bio je dovoljan za sve stanovnike u tom naselju. Kada bi stanovništvo poraslo, taj problem bi se rešavao dodeljivanjem zajednici Inkine zemlje, pomoći iz Inkinih skladišta i preseljavanjem stanovništva iz prenaseljene u retko naseljenu zemlju.
Upravni sistem Inka zasnovan je na osnovi aullua, ali to nije samo društvena zajednica, nego je predstavljalo i ljude i zemlju zajedno. Često su se ti aullui spajali u male države, pod poglavicama čija je vlast bila nasledna. Te male države su se spajale u neku vrstu konfederacije. Svaka ta mala država dodavana je carstvu Inka.
Hijerarhijski sistem se sastojao u sledećem: deset domaćinstava bili su pod jednim poglavicom, koji je imenovan između članova tih domaćinstava; pedeset domaćinstava pod takođe jednim poglavicom izabranim na isti način; stotinu domaćinstava bili su pod curacom, koji je bio član plemstva, potom idu hiljade, deset hiljada domaćinstava. Zatim, četrdeset hiljada domaćinstava čije su se poglavice zvale tuciricuc-cuna ili oni koji vide sve. Nad ovim poglavicom bili su četiri apa-cune, svaki za po jedan deo carstva, a nad tom četvoricom bio je vrhovni Inka. Funkcioneri dvaju najviših rangova imali su poreklo Inke. Svaki funkcioner izabirao je onog ispod sebe po rangu, a odobrenje je morao tražiti od vrhovnog Inke.
Aristokrarija i administrativna klasa sastojala se od većeg broja ljudi, a ne samo od pojedinaca kraljevske krvi. Pachacutec, osmi Inka, shvatio je da Inka kraljevske krvi ima premalo za državne poslove. Proširio je privilegije Inka na sve stanovnike carstva koji su govorili quechua jezik. Poglavice svakog plemena ili države koji su ušli u carstvo imenovani su za Inka plemiće, i oni ili njihovi sinovi odlazili su u Kusko na školovanje. Kada bi se pokazali da su sposobne vođe njihova vlast postajala je nasledna.
U tim školama bila je zastupljena čvrsta disciplina. Učenici su, pored intelektualnog obrazovanja, bili pod stalnim testovima fizičke izdržljivosti. Od učenika se tražilo da pokažu svoju veštinu u trčanju, borbi, okretnosti, snazi, itd.
Mera za jedinicu merenja zemlje bila je tupu (šezdeset naspram pedeset koraka). Jedan tupu navodnjavane zemlje smatrao se dovoljan za bračni par bez dece. Svaki rođeni dečak donosio bi još jedan tupu, a svaka devojčica pola tupua. Podela zemlje bila je u rukama poglavice zaduženog za deset, pedeset ili stotinu domaćinstava.
Quipu je bio jedini instrument računanja, a isto tako i pisanja. Istorija, zakoni, sve je bilo zapisano pomoću quipua. Njegova upotreba bila je tako mnogostrana da bi ga gotovo mogli nazvati nekim oblikom pisma. Tipični quipu sastoji se od duge uzice s koje visi stanovit broj glavnih uzica, od jedne do preko stotinu. Glavne uzice dugačke su oko trideset centimetara, a uz njih su pričvršćene manje uzice. Dok su se neki quipui upotrebljavali u prvom redu za numeričke beleške, drugi su predstavljali čitave knjige. Pomoću njih Inke su našli način da sačuvaju svoju istoriju, svoje zakone i ceremonije, kao i svoje poslovne stvari. Danas postoje jedino oni koji su nađeni u grobovima. Njih su Španci intenzivno spaljivali.
Društvo Inka ne bi bilo tako celovito da nije bio razvijen sistem komunikacije. Izgradili su preko 20 hiljada kilometara popločanih puteva. Putevi kojima su se kretali glasnici, nosači nosiljki i prpitomljene lame pružali su se od Pacifika do amazonskih šuma i od severa do krajnjeg juga carstva. Na putevima su postojala neka vrsta odmarališta za glasnike. Glasnicima je posvećivana velika pažnja, oni su bili vežbani od rane mladosti. Odmarališta su radila danonoćno na svim glavnim putevima. Ta služba radila je pre svega za administrativne i vojne izveštaje i naredbe. Uz puteve bile su izgrađene tampu-cune, ili prenoćišta za putnike.
Kazneni zakon Inka bio je kratak ali pre svega strog. Njegova primena bila je nepromenljiva čak ako bi se radilo o osobi kraljevske krvi. U njemu je bilo pravičnosti, kao na primer kada bi se radilo o krađi: ako bi lopov ukrao zato što nije imao da jede, onda bi kažnjen bio njegov poglavica zato što mu nije obezbedio minimum onoga što pripada svakom čoveku. Inke su imale dve važne institucije koje su se nazivale mita i yanacona. Mita je bio inkački sistem javnih radova za potrebe države, i glavna briga Inka bila je da taj posao rotira u pravo vreme, odnosno da na vreme menja radnike. Yanacona se sastojala uglavnom od kvalifikovanih radnika (klesara, kovača, itd.). oni su bili oslobođeni od poreza i njihova zanimanja su smatrana časnim i smatralo se da se ne smeju iskorišćavati.
Religija Inka bila je veoma važna za čitavu civilizaciju Inka. Po celom carstvu postojala su mesna svetilišta (huaca), od kojih su mnoga bila hramovi sa sveštenicima. Verovali su u Majku zemlju, Majku more, boga Sunca, boga Meseca, bogove Zvezda. Sam Inka je predstavljao Sunce na zemlji, ili tačnije on je bio Sunce, jer Inka znači sunce. Iznad svih drugih bogova bio je bog tvorac, Viracocha, ili drevni temelj, gospodar, učitelj sveta. Vera u besmrtnost bila je dosta dominantna u životu Inka. Kad bi neki Inka umro, vodio ga je na drugi svet njegov pas, koji je bio ubijen da bi mogao da vodi svog gospodara. Postojale su neveste sunca. Kada bi devojčicama bilo deset godina, carski službenici su ih pregledali. One koje su imale veliku fizičku lepotu postajale su “izabrane žene” i odgajane su u samostanima blizu hramova Sunca. Neke bi se kasnije vratile svojoj porodici, a neke bi postajale plemićke žene. Ali nekoliko je bilo od samog početka određeno za žrtvu. One su smatrane najsrećnijim od svih.
Dinastija Inka zahvatala je dvanaest generacija. Šest od tih dvanaest generacija je prošlo pre nego što je formirano carstvo. Osnivač dinastije po predanju bio je Manko Kapak. Njega je bog Sunce poslalo na zemlju da stanovništvo Anda okupi oko sebe. Zadatak mu je još bio da ih nauči raznim zanatima, poljoprivrenoj proizvodnji, arhitekturi, itd. Manko Kapak je i prema predanju osnovao glani grad Inka koji je nazvao Kusko.
Kusko je po Inkama predstavljao “pupak sveta”, odnosno mesto odakle su svi ljudi nastali. Kasnije, u doba velikog razvoja carstva, Kusko postaje velika prestonica sa oko sto hiljada stanovnika. U odnosu na ostale gradove širom carstva Kusko je bio veoma veliki, jer su andski gradovi u suštini bili mali. Tipičan provincijski grad brojao je oko 15 hiljada stanovnika.
[уреди] Шпанско освајање
Шпанске конквистадоре је предводио Франциско Пизаро. Током истраживачког путовања 1526. долазе до територије Инка. Постало им је јасно да се ради о богатој земљи пуној злата и сребра. После другог путовања 1529. , Пизаро је отпутовао у Шпанију, да би добио краљеву дозволу да освоји то подручје и постане вицекраљ.
Када се Пизаро вратио у Перу 1532.,трајао је рат за наслеђе између сина од Хуајна Капака и Атахуалпе. Осим тога појавили су се и немири у новоосвојеним територијама. Пизаро је имао само 180 људи, 1 топ и 27 коња. Често је морао да преговара не улазећи у сукобе, јер су били малобројни. Први сукоб је имао близу залива Гвајакил у Еквадору. Ту је основао град Пијуру 1532. Хернандо де Сото је кренуо да испита унутрашњост и вратио се са позивом да се сретну са Атахуалпом. Атахуалпа је управо тада победио у рату за наслеђе, па се одмарао у Кажамарки са 80.000 војника.
Када се Пизаро срео са Атахуалпом, Атахуалпа је дошао само са малим бројем војника. Разговарали су преко преводиоца, који нису баш добро научили језике. У Пизаровој пратњи је био фратар, који је настојао да увери Атахуалпу, да пређе на хришћанство, покушавајући да објасни доктрину. Атахуалпа није разумевао, а Шпанци су постали нестрпљиви и сукобили су се са Атахуалпиним војницима, победили их и заробили Атахуалпу.
Атахуалпа је обећао Шпанцима да ће собу испунити златом, а две такве сребром, само да га после тога пусте. Атахуалпа је то и учинио, али Пизаро није ослободио Атахуалпу, него га је убио 29. августа 1533. Шпанци су поставили Атахуалпиног брата Манко Инку на власт. Манко је неко време сурађивао са Шпанцима, док су Шпанци гушили отпор на северу. У међувремену Пизаров сарадник Дијего де Алмагро покушаo да преотме Куско од Пизара, па је Манко Инка заузео 1536. Куско искористивши сукоб међу Шпанцима. Шпанци су онда поново заузели Куско.
Манко Инка се повукао у планине, где су он и његови наследници владали још 36 година. Понекад су нападали Шпанце. Задње упориште Инка је откривено 1572., па је ухваћен и убијен задњи владар Инка Манков син Тупак Амару. Тиме је окончан отпор шпанском освајању.
[уреди] После шпанског освајања
Нови шпански владари су се брутално опходили према народу Инка и њиховим традицијама. Култура Инка је систематски уништавана, укључујући и њихово напредно сточарство. Шпанци су злоупотребили инкански систем обавезних јавних радовова, па су терали људе да раде док не издахну. По један члан сваке породице морао је радити у рудницима сребра и злата. У Перуу је отворен највећи рудник сребра на свету Потоси. Када би један члан породице умро од тешког рада у руннику, други члан би га морао замењивати. Многи су умирали за годину до две рада у руднику.
[уреди] Кечуа
Највеће језике царства Инка , кечуа и ајмира језик користи католичка црква при покрштавању тога подручја. Кечуа и Ајмира су зато остали као најраширенији индијански језици. Легенде о Инкама су послужиле као инспирација побуњеницима. тако се Тупак Амару II побунио 1780 против Шпанаца, а садашњи герилски покрети су тупак амару револуционарни покрет и Сендеро Луминозо у Перуу и Тупамароси у Уругвају.
