Банат

Из пројекта Википедија

Банат је географски регион, административно подељен између Србије, Румуније и Мађарске. Историјска престоница Баната је Темишвар, који се данас налази у Румунији. Српски део Баната је углавном лоциран у Аутономној Покрајини Војводини (Веома мали део Баната административно припада граду Београду). На територији Војводине, Банат је административно подељен на округе: Севернобанатски, Средњобанатски и Јужнобанатски. Највећи град српског Баната је Зрењанин (79.545), а остали већи градови су: Панчево (76.110), Кикинда (41.825) и Вршац (36.001).

[уреди] Историја

У 2. веку Банат је био саставни део римске провинције Дакије. На просторима Баната, Словени, се први пут званично појављују у шестом веку.
По запису Мађарске историјске хронике Геста Хунгарорум (Gesta Hungarorum), у деветом веку Банатом је владао бугарски војвода Глад, који је био вазал бугарског цара Симеона. Гладов потомак, банатски војвода Ахтум, био је последњи владар који се супроставио успостављању непосредне власти Мађарског краљевства. Ахтум је био православни хришћанин.
Оснивањем мађарске краљевине Банат, око 1028. године, потпада под мађарску власт и тако остаје до 1552. године када га преузимају Турци

Масовније сеобе Срба у ове крајеве почеле су одмах после битке на Косову, а касније у време владавине деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, и после пада Смедерева (1459). Мађарски елемент брзо је ишчезао пред Турцима, а на њихово место населили су се Срби. Од 1552. до 1717. Банат је био под турском влашћу као Темишварски вилајет (Темишварска покрајина), подељен на санџаке, а санџаци на нахије. Око половине 16 века западни, равни Банат био је етнички доминантно српски. Из тога доба на територији Баната су познате српске епископије: липовска, вршачка, бечкеречка и темишварска. 1594. године, подигли су Срби у Банату под вођством великобечкеречког владике Тодора такозвани Банатски устанак, који се несрећно завршио, а владика бива ухваћен и жив одран од стране Турака.

Пошто је Аустрија избацила Турке из Баната, војно их поразивши, од (1718.), пожаревачким миром, Банат је уређен као војничка провинција под именом тамишког Баната, те је подељен на 11 округа. Марија Терезија изузима 8 округа из надлежности војних власти, те уводи цивилну администрацију (1741), док је од остала 3 округа, касније (1768—1773) успоставила банатску војну границу. Банатска провинција је укинута 1778 и прикључена Угарској (у то време аустријској провинцији).

После развојачења поморишке и потиске границе , многи Срби су се преселили у Банат и насељени су у места поред Тисе. Приликом стварања банатске војне границе нису ушли у њен састав северни делови данашњег Баната, а Срби су због тога били незадовољни. Да би стишала незадовољство Срба, који нису ушли у састав границе 1774, формирала је Марија Терезија велико-кикиндски округ (дистрикт), који се састојао од 10 општина, и то: Велика Кикинда, Мала Кикинда, Карлово, Кумане, Караш, Обилићево (Јосефово), Српски Крстур, Врањево, Меленци и Мокрин. У то доба у Банату се већ спроводила снажна колонизација Немаца.

1849 створена је нова аустријска област »Војводство Србија и Тамишки Банат«, која је, поред делова Бачке и Срема, заузимала и читав Банат (изузимајући војну границу). Главни град је био прво у Сремским Карловцима, па у Земуну, Великом Бечкереку и на крају у Темишвару. 1860 укинута је Војводина, 1873 развојачена је банатска граница, 1876 престао је да постоји кикиндски округ, те је читав Банат подељен на три жупаније: торонталску, тамишку и крашовску и подређен централној државној угарској управи. Од Аустро-Угарске нагодбе (1867), Угарска почиње да спроводи снажну колонизацију Мађара у Банат.

1918. се западни Банат, као део Војводине, уједињује са Србијом. 1919. повучена је демаркациона линија између Румуније и Краљевине СХС, а касније су накнадно учињене још неке корекције (Модош, Пардањ).

Према попису, који је спровела Краљевина СХС (31/1 1921.), Банат је имао 9.776 km² и 582.571 становника (од тога 3.940 војника), од којих је било Срба око 240.000, Словенаца 2.139, Чеха 2.081, Словака 15.544, Русина 6, Бугара 2.277, Пољака 70, Руса 2.369, Мађара 102.104. Немаца 138.292, Јевреја 4.690, Албанаца 375, Турака 91, Румуна 72.305, и осталих oko 4.000. По вероисповести је било: православних 310.846, католика 225.000, грко-католика 1.649, евангелиста 39.210, муслимана 697, других 69, без вероисповести 590.

[уреди] Привреда

Некада је Банат био веома мочваран, а када је исушен, постао је једно од најплоднијих земљишта у Европи. Као и суседна Бачка, Банат је, осим нешто на истоку, раван, али без шума и руда. Становништво се бави у огромној већини ратарством, те се производе све врсте жита, нарочито пшеница и кукуруз. Знатна је и култура дувана и шећерне репе. Виноградарство је развијено код Вршца и Беле Цркве. Сточарство је такође врло важно, али не у оној мери као пре, када је било главно занимање становништва. Трговина је знатна, нарочито са житом и стоком. Индустрија је лепо развијена у градовима. Знатна је млинска, а и остала индустрија, као циглане, шећерна, пиварска, камена, кожна, дрвена, текстилна, кемичка и др.

Највећи град у Банату је Зрењанин који је осми по величини град у Србији. Поред Зрењанина административни и културни центри Баната су Панчево, Вршац и Кикинда. Тренутно најразвијенија привреда је у Вршцу. У Банату се налазе и најбогатија налазишта нафте и земног гаса у Србији.

По вредности своје земље и положају између две пловне реке, усред богатих региона, близу Београда, са врло културним становништвом, богатом индустријом и врло знатном трговином, Банат, као регион, заузима видно место у Србији и Војводини.

[уреди] Литература

• Народна енциклопедија (1927), чланак Душана Поповића
• I. H. Schwicker, Geschichte des Temeser Banats (1861);
• L. Böhm, Delmagyarorszäg vagy az ugynevezett Bänsäg külön törtenelme (1867);
• I. Szentklaray, Szaz es Delmagyarorszäg ujabb törteneteböl (1779-töl kezdve napjainkig (1879);
• J. Radonitch, Le Banat (1919);
• J. Radonić, Banat (Brastvo. XV);