Данте Алигијери

Из пројекта Википедија

Данте у серији фресака познатих људи, Андреа дел Кастањо, (Уфици галерија)

Данте Алигијери (мај/јун 1265. – 14. септембар, 1321.) је био пјесник из Фиренце, (Италија). Његово највеће дјело, Божанствена комедија (La divina commedia), је кулминација средњовјековног погледа на свијет и основа модерног италијанског језика.

[уреди] Живот

[уреди] Младост и породица

Данте је рођен у мају или јуну 1265. године у угледној фијорентинској породици (чије је право презиме било Алигијери), која је била лојална Гвелфима, политичкој алијанси која је била опозиција фракцији Гибелини. Гвелфи су били подељени у Бијеле Гвелфе и Црне Гвелфе. Данте је био Бијели Гвелф и издавао се за потомка старих Риљана, али у списима име његове породице се не спомиње прије 1100. године.

Његов отац, Алигиеро ди Белинционе, је био Бијели Гуелф, али није сносио посљедице након што су Гибелини побједили у бици код Монтапертија, а сматра се да је томе заслужан његов лични и породични ауторитет.

Дантеова мајка је била Дона Бела дели Абати (Бела скраћено од Габријела). Она је умрла када је Дантеу било 5 или 6 година, па се Алигиеро убрзо вјенчао са Лапом ди Каризмо Ћиалуфи (није сигурно да ју је заиста оженио јер је као удовац имао друштвена ограничења по том питању). Са том женом је имао двоје дјеце, Дантеовог брата Франческа и сестру Тану (Гаетана).

Када је Дантеу било 12 година (1277.) вјерен је са Гемо, кћерком Месер Мането Донатија. Уговорена вјенчања у раним годинама у то доба су била уобичајена.

Данте је имао неколико синова са Гемом. Коа што се често дешава са познатим особама, многа дјеца су настојала доказати да су Дантеови потомци. Ма како било, претпоставља се да су Јакопо, Пјетро и Антонија заиста његова дјеца. Антонија је постала часна сестра са именом сестра Беатрис. Још једна особа по имену Ђовани је настојала доказати да је Дантеов син, али њихова повезаност никада није доказана.

[уреди] Образовање и поезија

Не постоји много познатих чињеница о Дантеовом образовању, и претпоставља се да је он учио код куће. Познато је да је изучавао тосканску поезију у вријеме када је школа поезије са Сицилије (Scuola poetica siciliana) културна група, постала позната у Тоскани.

Данте Алигиери (Dante Alighieri)

Треба истаћи да је током средњег вијека Италија постала мозаик малих држава тако да је Сицилија била била удаљена од Тоскане (културно и политички). Региони нису користили исти језик, културу и комуникација није била једноставна.

У осамнаестој години Данте је срео Гуида Калвакантија, Лапо Ђианија, Ћина да Пистоја и нашто касније Брунета Латинија. Они су заједно постали вође литерарног покрета "Слатки нови стил" (Dolce Stil Nuovo). Брунето је касније добио посебан помен у Божанственој комедији због онога чему је научио Дантеа.

У том периоду је срео и Беатрис Портинари, кћерку Фолка Портинариа. Сматра се да ју је Данте видио само једном и да никада није разговарао са њом (и друге верзије могу бити истините). Тешко је одгонетнути од чега се састојала ова љубав, али се догодило нешто веома битно за италијанску културу. У знак ове љубави Данте је оставио свој траг помогавши пјесницима и писцима да открију тему љубави која никада до тада није била толико наглашена. Љубав према Беатрис је очигледно постала разлог за поезију и живот.

Када је 1290. Беатрис умрла, Данте је покушао да нађе спас у латинској литератури. Познато је да је у то доба читао Ботетиусова филозофска дјела и Цицеронову De amicitia. Његова страст за филозофијом је касније била критикована у "Чистилишту" кроз лик Беатрис.

[уреди] Фиренца и политика

Данте је такође у једном периоду био војник и 1289. године учествовао у бици код Кампалдина (11. јуна), са фиорентинским витезовима против Ареца. Такође је постао и љекар и фармацеут. Он није желио да се бави тим професијама, али је закон донесе 1295. године захтијевао да племићи који желе да раде у јавној служби морају бити чланови неког еснафа, тако да је Данте приступио апотекарском еснафу да би се могао бавити политиком. Изабрао је апотекарски еснаф јер су се у то доба књиге продавале у апотекама.

Бавити се политиком није било лако када је папа Бонифације VIII планирао да војно освоји Фиренцу. 1301. године Шарл де Валоа, брат Филипа IV краља Француске, је посјетио Фиренцу јер га је папа именовао миротворцем за Тоскану. Али градске власти су одраније папине амбасадоре лоше третирале, тражећи независност од папиног утицаја. Такође могло се очекивати да ће Шарл де Валоа добити и друга, незванична наређења. Градски савјет је послао делегацију у Рим, са намјером да дознају папине намјере. Данте је био вођа ове делегације.

[уреди] Изгнанство и смрт

Бонифације је отјерао остале представнике и тражио од Дантеа да сам остане у Риму. У исто вријеме (1. новембар 1301.) Шарл де Валоа је ушао у Фиренцу са Црним Гуелфима. који су у сљедећих шест дана разорили град и убили скоро све своје непријатеље. Нову власт су чинили Црни Гуелфови, а Канте де Габриели ди Губио је именован за градоначелника. Данте је осђен на двогодишње изгнанство и велику новчану казну. Пјесник је још увијек био у Риму гдје му је папа сугерисао да остане. Он није био у могућности да плати казну и на крају је осуђен на доживотно изгнанство.

Пјесник је учествовао у неколико покушаја да Бијели Гуелфи стекну моћ коју су изгубили, али су сви покушаји пропали. У то вријеме је почео да пише скицу за Божанску комедију.

Данте је отишао у Верону као гост Бартоломеја дела Скале, затим отишао у Сарцану у Лигурији, а након тога је неко вријеме живио у Луки са госпођом Ђентука, која је његов боравак учинила удобним и касније је поменута у Чистилишту. Неки извори кажу да је боравио у Паризу између 1308. и 1310. године. Други извори кажу да у то вријеме у Оксфорду.

1310. године Хенри VII од Луксембурга је напао Италију. Данте је у њему видио шансу за освету, тако да му је написао неколико писама жестоко га подстичући да разори Црне Гуелфе. Мјешајући религијске и приватне разлоге дозивао је божији бијес на Фиренцу, предлажући неколико одређених мета које су директно биле и његови лични непријатељи.

У Фиренци Балдо д'Агуглионе је помиловао већину Бијелих Гуелфова и дозволио им повратак у град. Данте није био међу њима и његово изгнанство је продужено.

1312. године, Ариго је напао Фиренцу и поразио Црне Гуелфе, али нема доказа да је Данте био умијешан. Неки кажу да није желио да учествује у нападу на свој град на страни странаца, други да није био радо виђен ни међу Бијелим Гуелфима и да је сваки доказ о његовој умјешаности у напад пажљиво уклоњен. 1313. године Ариго је умро и са њим и свака нада за Дантеа да ће поново видјети Фиренцу. Данте се вратио у Верону гдје му је Кангранде дела Скала омогућио сигуран и угодан боравак. Кангранде се помиње у Дантеовом "Рају".

1315., Фиренца је амнестирала људе у изгнанству. На листи помилованих је био и Данте, али Фиренца је тражила да помиловани буду третирани као јавни грешници у вјерским церемонијама. Данте је одбио овакав повратак и одлучио да остане у изгнанству.

Данте се и касније надао да ће бити позван у Фиренцу под часним условима. За Дантеа је изгнанство представљало облик смрти. Он је описао бол изгнанства у Спјеву XVII у Рају, гдје га његов пра-прадеда упозорава да очекује:

«. . . Tu lascerai ogne cosa diletta

più caramente; e questo è quello strale

che l'arco de lo essilio pria saetta.

Tu proverai sì come sa di sale

lo pane altrui, e come è duro calle

lo scendere e 'l salir per l'altrui scale . . .»

". . . You shall leave everything you love most:

this is the arrow that the bow of exile

shoots first. You are to know the bitter taste

of others' bread, how salt it is, and know

how hard a path it is for one who goes

ascending and descending others' stairs . . ."

Рај, XVII, 55-60. Као наду за повратак у Фиренцу он чежњиво описује, као неко ко је већ прихватио немогућност повратка у Спјеву XXV-} Раја:

Se mai continga che 'l poema sacro

al quale ha posto mano e cielo e terra,

sì che m'ha fatto per molti anni macro,

vinca la crudeltà che fuor mi serra

del bello ovile ov'io dormi' agnello,

nimico ai lupi che li danno guerra;

con altra voce omai, con altro vello

ritornerò poeta, e in sul fonte

del mio battesmo prenderò 'l cappello . . .

If it should happen . . . if this sacred poem

this work so shared by heaven and earth

that it has made me lean these long years

can ever overcome the cruelty

that bars me from the fair fold where I slept,

a lamb opposed to wolves that war on it,

by then with other voice, with other fleece,

I shall return as poet and put on

at my baptismal font, the laurel crown . . .

Рај, XXV, 1-9. Наравно да се то никад није догодило. Његове кости су још увијек у Равени, а не у Фиренци.

Гвидо Новело да Полента, принц Равене, га је позвао у Равену 1318. године, и Данте је прихватио понуду. У Равени завршава Рај и недуго након тога умире, претпоставља се од маларије. Сахрањен је у цркви Св. Пјера (касније преименованој у Сан Франческа).

На гробу се налази стих Бернарда Канаћиа, Дантеовог пријатеља:

parvi Florentia mater amoris

"Фиренца. мајка мале љубави"

[уреди] Дјела

Божанствена комедија описује Дантеов пут кроз пакао (Inferno), чистилиште (Purgatorio), и рај (Paradiso), вођен прво римским епским пјесником Виргилијем а касније својом вољеном Беатрис. Док је визија пакла, Inferno, живахна за модерне читаоце, теолошке ситничавости у другим књигама захтијевају велику пажњу и образовање да би биле схваћене. Чистилиште је најлиричнија и најхуманија од ових књига.

Данте је написао Комедију у свом регионалном дијалекту. Стварајући поему епске структуре и филозофске намјене, установио је да је италијански језик погодан за изражавање најдубљих мисли и у исто вријеме установио тоскански дијалект као стандард за италијански језик.

Други радови укључују De vulgari eloquentia и "Нови живот" (La Vita Nuova), причу о његовој љубави према Беатрис Портинари. Књига садржи љубавне поеме на тосканском.

Дантеова Божанствена комедија је један од највећих радова у свјетској књижевности.