Митрополија црногорско-приморска
Из пројекта Википедија
Зетски митрополити пренијели су своју столицу стално у Црну Гору на Цетиње 1485 и настанили су се у Богородичином манастиру, задужбини црногорског господара Ивана Црнојевића. Они су и даље вршили духовну јурисдикцију над цијелим својим старим подручјем, које је у приморју припало Млечићима, а у Доњој Зети и око Скадра Турцима. За ово подручје под Турцима држали су они и даље викарног епископа, који им је обично постајао и насљедник на митрополитској столици. У први мах живот ове црногорске митрополије почео је лијепо да се развија. У њој је 1493 уређена прва српска штампарија и штампане прве српске књиге. Послије коначне пропасти државне самосталности (1499), наступила су и по ову митрополију врло тешка времена. Митрополит је морао признати за старјешину охридског архиепископа, који је приграбио власт над свом српском црквом послије пада деспотовине (1459), па је штa више црногорски митрополит Василије 1532 учествовао и на охридском синоду, који се састао да осуди смедеревског митрополита Павла, када је овај покушао да обнови пећку патријаршију. Али послије успјелог обновљења пећке патријаршије, за Макарија 1557, Ц. М. дошла је поново под њену духовну власт. Када је 1766 пећска патријаршија поново укинута, Ц. М. није подвргнута цариградској патријаршији, као остали дијелови српске цркве под турском влашћу, већ се ослонила на руску цркву, која јој је признала аутокефалност.
Од аустријско - млетачких ратова с Турцима, крајем 17 вијека, почели су црногорски митрополити да играју све виднију и важнију улогу у народним покретима за ослобођење. Владика Висарион Бориловић (1685-1692) ослањао се је при тој акцији на Млечиће, а његов насљедник Данило Петровић-Његуш (1697-1735) успио је, преко српских емиграната у Русији, да веже трајно пријатељство између Русије и Црне Горе. Та околност много је допринијела, да су од сада за црногорске митрополите долазили само братственици из племена Његуша, који су успјели да уведу једну врсту теократске владавине у Црној Гори и готово потпуно ослободе је од Турака. Послије Данила велике заслуге су стекли за политички прогрес и државну организацију Црне Горе викарни епископ Василије (1750-1766), митрополити Петар I. Свети (1782-1830) и Петар II. боље познат под именом владика Раде (1830-1851), пјесник Горског Вијенца.
Али за духовни и просвјетни прогрес своје митрополије све те родољубиве владике и владаоци народни нису могли много да учине. Сва тројица покушавали су, да подигну школе и уведу бољи ред у цркви, а владика Раде подигао је и штампарију на Цетињу. Али све то није могло да пусти дубљег коријена и одржи се у народу, који се баш у то доба сав предао борби, да очува и прошири стечене политичке слободе. Насљедник митрополита Петра II, Данило I. (1851-1860), одлучио је, да се не калуђери и не посвећује за митрополита. Кад су му Русија и народ то одобрили, прогласио се је за насљедног кнеза црногорског и одвојио црквену власт од свјетовне. Отада је престало постављање црногорских митрополита из братства Петровић-Његуша, те су даљи митрополити обично били Бокељи. Први црногорски митрополит послије успостављења посебне свјетовне државне власти у кнежевини Црној Гори био је образовани Далматинац Никанор Ивановић (1852-1860). Митрополитска резиденција остала је и даље на Цетињу, али сва непокретна манастирска и митрополитска имања узела је држава, а митрополиту, његовом придворном архимандриту и протођакону одредила је плату из државне благајне. Посебан духовни суд није био установљен још дуго, те су све брачне и свештеничке парнице ишле пред државни сенат.
Црногорска митрополија проширена је сретним ратовима од 1876 до 1878, те јер поред цетињске архиепископије, основана још и епископија захумско-рашка, са сједиштем у манастиру Острогу, за сва источна племена, од Никшића до Куча. А 1913, послије балканског рата, обновљена је пећка епископија, за све крајеве од босанске до албанске границе, који су тада припали Црној Гори.
Црногорски митрополити, послије раздјељења свјетовне власти од црквене, настојавали су у више махова, да отворе богословију, дигну црквену просвјету и реорганизују цијелу црквену управу, али је у том раду могао да постигне већи успјех тек посљедњи аутокефални митрополит црногорски Митрофан Бан (1884—1920). За његово вријеме установљен је Синод Ц. М. (1904), као највиша духовна власт и за сваку је епархију уређен конзисториј или епархијски духовни суд. Посебног устројства за управу митрополијом није било, те се управљало по општим одредбама православне цркве и старом утврђеном обичајном праву.
Послије уједињења Црне Горе са Србијом у Краљевину СХС ујединила се је и Ц. М. 17/6 1920 са свима осталим српским црквеним областима у једну аутокефалну српску цркву, названу српском патријаршијом. Том приликом је одлучено, да се и црногорска митрополија, као и све друге дотадашње аутокефалне српске црквене области укину, а цетињском епископу остави да и даље може носити наслов »митрополит црногорско-брдски и приморски«.
После Данила Дајковића од 1991. је митрополит Амфилохије Радовић.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија (1927), чланак Радослава Грујића, проф. Унив. у Скопљу
- Н. Дучић. Историја српске православне цркве (1894);
- Р. Грујић, Православна српска црква (1921);
- М. Јастребов, Јепископија зетска (Гласник, 58);
- И. Руварац, Владике цетињско-зетске и црногорске
[уреди] Спољашње везе
| Српска православна црква |
| Српска православна црква | Устројство | Патријарх | Свети архијерејски синод | Архијереји СПЦ |
| Историја | Манастири | Светитељи | Црквени календар |
| Епархије и митрополије СПЦ |
| Митрополије: Митрополија загребачко-љубљанска • Митрополија црногорско-приморска • Митрополија средњезападноамеричка • Митрополија дабробосанска |
| Епархије: Епархија шабачка • Епархија нишка • Епархија зворничко-тузланска • Епархија сремска • Епархија бањалучка • Епархија будимска • Епархија канадска • Епархија банатска • Епархија источноамеричка • Епархија жичка • Епархија бачка • Епархија британско-скандинавска • Епархија рашко-призренска • Епархија бихаћко-петровачка • Епархија осечко-пољска и барањска • Епархија средњоевропска • Епархија западноевропска • Епархија тимочка • Епархија врањска • Епархија шумадијска • Епархија славонска • Епархија браничевска • Епархија милешевска • Епархија далматинска • Епархија будимљанско-никшићка • Епархија захумско-херцеговачка • Епархија ваљевска • Епархија горњокарловачка • Епархија западноамеричка • Епархија аустралијско-новозеландска |
