Пожаревац

Из пројекта Википедија

Грб Пожаревца

Пожаревац

Пожаревац је град у источној Србији, са 42.000 становника. По последњем попису из 2002. године, док је подручје општине по попису из исте године насељавало 76.000 становника. Административни је центар Браничевског округа. Пожаревац, некада један од најзначајнијих административних, економских и културних центара Србије, налази се на осамдесетак километара југо-источно од Београда. Смештен је између три реке: Дунава, Велике Мораве и Млаве. Територија данашње општине захвата површину од 491 квадратног километра, од чега чак 39 240 хектара (односно око 80 % укупне територије) чини обрадиво земљиште. Та земља представља и једно од највреднијих богатстава овог краја, плодну стишку равницу и поморавско, подунавко и млавсо приобаље. Састоји се од 2 градска (град Пожаревац и велики енергетски центар Костолац) и 24 сеоска насеља, у којима живи око 90.000 становника.

Пожаревац је, како привредни и културни, тако и административни центар и седиште Браничевског округа, од великог значаја за цео регион. Браничевски округ поред Пожаревца обухвата и општине Велико Градиште, Голубац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће и Петровац.

Добра саобраћајна повезаност и велика природна богатства округа учинили су да Пожаревац постане веома развијен индустријски центар бивше Југославије, али рат и тежак економски положај читаве земље значајно су дестабилизовали привреду овог краја. Привредни гигант Концерн здраве хране Бамби можда је једини преостали велики привредни синоним за Пожаревац, али се зато данас јављају све успешнија мала предузећа која обећавају бољу будућност за овдашње становниптво.

Град се први пут помиње 1476. године, а постао је познат после Пожаревачког мира закљученог 1718. године између Аустрије и Турске. Прва школа и једна од најстаријих у Србији основана је у оквиру локалне православне цркве још 1733. године (данас носи име Доситеја Обрадовића).

Процват доживљава доласком књаза Милоша Обреновића на власт. Његовом заслугом у Пожаревцу је 1819 године подигнута Саборна црква, двор-конак (1825. године), нова чаршија (1827. године) и на крају, за време његове друге владавине, Љубичево (1860. године чије урешење је наставио и велики кнез Михаило).

Године 1842. Пожаревљани су добили позориште, где је одржана и премијера "Ромеа и Јулије", и уопште неког дела Виљема Шекспира, на Балкану. А нека од најзначајнијих имена српске науке и уметности потичу или су значајан део свог живота и каријере провели управо у Пожаревцу ("можемо рећи да у вароши Пожаревцу већина Пожаревљана нису варошани, а већина варошана нису Пожаревљани" како је то написао М. Миладиновић).

Петар Добрњац, Милош Обреновић, Никола Пашић, Ђура Јакшић, Милена Павловић - Барили, вајар Ђорђе Јовановић, Живојин Ђорђевић, велики Радомир Лукић, Павле Савић, Петар Џаџић, доктор Милан Ђорђевић, Миливоје Живановић, Ђорђе Марјановић и Слободан Стојановић само су неки од великана чија се имена везују за овај град.

На територији општине и округа налазе се изузетно богати и бројни археолошки локалитети, од којих су најзначајнији Лепенски вир (Голубац), Маргум (Дубравица), Виминацијум (Костолац) и локалитет Рукумија. У атару Кличевца пронађена је и светски чувена Велика мајка (или Кличевачки идол) из бронзаног периода.

О односу Пожаревљана према свом наслеђу говоре и велике традиционалне манифестације, као што су Љубичевске коњичке игре и Дани глуме Миливоја Живановића, али и истрајност да се овом крају врати привредни значај и економска снага коју је некада имао. Иако део тог наслеђа представљају и неки не тако лепи периоди из историје града, Пожаревљани се свакако труде та се то време превазиђе и да се овом граду врати заслужени сјај који су некадашњи славни житељи током дугог низа година градили за будуће генерације.