Сека Саблић

Из пројекта Википедија

Јелисавета Сека Саблић је позната српска глумица, јеврејске националности. Рођена је у Београду 13. јуна 1942. Још у гимназији један је од оснивача аматерског позоришта Дадов.

Дипломиравши 1965. године глуму у класи Мате Милошевића на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, дебитира у Позоришту "Бошко Буха" у ПЕПЕЉУЗИ Александра Поповића.

Од 1967. Чланица је Атељеа 212, где остварује најзначајније позоришне улоге: у Краљу Ибију А. Жарија, те у Развојном путу Боре Шнајдера, Александра Поповића, за коју прима награду Ћуран на фестивалу Дани комедије у Јагодини (као и касније за улогу у Ожалошћеној породици Бранислава Нушића); на Стеријином позорју награђена је за споредну улогу у Клаустрофобичној комедији Душана Ковачевића.

На филму дебитује у црнохуморном редитељском првенцу Гордана Михића и Љубише Козомаре ВРАНЕ (1969). Уз ретке изузетке (нпр. Кичма, 1975, В. Грлића, и Госпођица, 1980, В.Јаснога) глуми комичне улоге: нпр. У широко популарним комерцијалним комедијама Милана Јелића ( Рад на одређено време, 1980; Мој тата на одређено време, 1983; Развод на одређено време, 1986) И Зорана Чалића (Жикина династија, 1985, и Друга жикина династија, 1986).

Највише глумачке домете остварила је у делима Слободана Шијана; Како сам систематски уништен од идиота (1983), Давитељ против давитеља (1984) те посебно у гротески Маратонци трче почасни круг (1982), где је за лик пијанистице награђена Златном ареном за главну улогу на фестивалу у Пули. Успешно наступа и на телевизији.