Сретен Жујовић
Из пројекта Википедија
Сретен Жујовић-Црни, (1899 - 1976) члан Политбироа ЦК КПЈ. Политичар.
Садржај |
[уреди] Биографија
Рођен је 24. јуна 1899. у селу Мала Врбица код Младеновца у имућној породици.
У раном детињству се преселио у Београд где је завршио основну школу и гимназију. Ту га је затекао Први светски рат. По избијању рата, отишао је у легију странаца и борио се на Западном (француском) фронту против Кајзерове Немачке.
[уреди] Раднички покрет
По завршетку рата се враћа у земљу и почиње да се оријентише према радничком покрету. У Краљевини СХС је учествовао у класној борби преко синдиката и то одмах по формирању КПЈ 1919. године.
У КПЈ је примљен 1924. године. Неколико пута је долазио у сукобе са владајућим режимом који га је прогонио као опасног комунистичког идеолога. У таквим околностима, илегалним путевима напушта земљу 1933. и одлази у Париз, где је завршио права на Сорбони. Затим одлази у Совјетски Савез и долази у прве контакте са представницима Коминтерне. Као искусан комуниста примљен је за члана Заграничког бироа ЦК КПЈ за време Милана Горкића. На том положају одлази више пута у Париз где се упознао са будућим секретаром КПЈ Титом.
И поред тога што је био велики присталица Милана Горкића, Тито га је уврстио у чланство КПЈ 1938. године у Шмартној Гори. Ту је радио на на обнављању партијских организација у Србији, које су биле разбијене у време Шестојануарске диктатуре .
На Петој земаљској конференцији КПЈ (октобар 1940.) у Загребу, изабран је за члана Централног Комитета на предлог Тита.
[уреди] Рат
За време окупације, Сретен Жујовић се стално налазио у партијском активу. По формирању Главног штаба НОПОЈ-а 27. јуна 1941.,улази као члан Главног штаба, а по формирању Главног штаба НОПОЈ-а за Србију, био је командант Главног штаба, заједно са Филипом Кљајићем, Родољубом Чолаковићем, Бранком Крсмановићем и Николом Груловићем.
Учествовао је на војном саветовању у Столицама и Дуленима у септембру 1941. За време Ужичке Републике, био је повереник Народног одбора за финансије и био је присутан у заједничким преговорима између Тита и Драже Михаиловића у Струганику и Брајићима.
По повлачењу главнине партизанских снага из Србије, био је лакше рањен и прешао је на територију Санџака заједно са Филипом Кљајићем, да би се од тада па све до половине 1944. налазио са Главним Штабом НОВЈ-а.
На Првом заседању АВНОЈ-а (новембра 1942.) изабран је за члана његовог Председништва, а на Другом (новембра 1943.) за повереника за саобраћај у Националном комитету ослобођења Југославије.
[уреди] Ослобођење
У Београд поново долази 23. октобра 1944. и учествује у првим органима власти по ослобођењу града. После ослобођења Србије, учествовао је у стварању Народног Ослободилачког Фронта (НОФ) Србије и синдикалних организација.
На конституисању Југословенског Народно Ослободилачког Фронта (ЈНОФ) Србије 14. новембра 1944. у Београду ушао је у њен састав као потпредседник Покрајинског комитета КП за Србију.
Учествовао је и на конституисању Антифашистичке Скупштине Народног Ослобођења Србије (АСНОС) од 9-12. новембра 1944.у Београду када је изабран у њено председништво. По формирању привремене владе ДФЈ марта 1945. у Београду, Жујовић је вршио функцију министра финансија. На првим изборима за народне посланике Уставотворне скупштине, кандидован је за посланика из Другог Београдског реона и по победи снага Народног Фронта, постао је народни посланик нове скупштине.
У првој Влади ФНРЈ, вршио је функцију савезног министра за финансије.
[уреди] Информбиро
По избијању првих несугласица између Информбироа и КПЈ, стао је против ставова Југословенског ЦК и подржавао линију Информбироа. На седници ЦК КПЈ која је одржана на Дедињу 12. априла 1948. устао је одлучно против слања писма ЦК СКП (б) као одговор на оптужбе које су изнесене у ранијем писму против ЦК КПЈ. Идућег дана, поново се састао ЦК КПЈ и дискутовао о Жујовићем испаду. Одлучено је да се цео његов случај испита, па је Жујовић суспендован са свих функција које је до тада имао и налазио се у кућном притвору заједно са Андријом Хебрангом у Сремској Каменици до завршетка партијске истраге. Сретен Жујовић је искључен из Политбироа ЦК КПЈ и удаљен са свих функција на Петом Конгресу КПЈ јула 1948. у Београду. Убрзо је полиција утврдила да је одавао службене тајне, па је осуђен на 12 година тешког затвора.
У време најтежих сукоба са Информбироом, Сретен Жујовић је издржавао казну у Сремској Митровици и редовно су му достављане новине.
По његовом личном казивању, када је прочитао у Политици о судском процесу против мађарског револуционара Ласла Рајка, одлучио је да се покаје и замоли опроштај Партије. По сопственој жељи 11. новембра 1950. је дао изјаву Централном комитету КПЈ, а затим слично упутио и "Борби" где је говорио о својим заблудама и грешкама које је починио према КПЈ.
На јавној конференцији за штампу 25. новембра 1950. у присуству многобројних иностраних новинара, Жујовић је причао о својим заблудама, говорећи да је добио заслужену казну.
Тада је био пуштен из затвора, да би у међувремену поново био примљен у Савез комуниста Југославије, али само као члан. На прославу 50-годишњице СКЈ, на централној свечаности која је одржана у Београду 1969. седео је у реду са старим борцима и истакнутим револуционарима.
До свог пензионисања, Жујовић је био комерцијални директор листа "Борба" и директор Привредног института.
Повукао се из политичког живота 1971. године и живео је све до своје смрти у Београду.
Умро је 11. јуна 1976. у Београду.
Сретен Жујовић је имао чин генерал-потпуковника ЈНА у резерви, који му је одузет пресудом Војног суда части града Београда због антипартијске делатности за време Информбироа.
Поред тога, одликован је:
- Орденом партизанске звезде I реда
- Орденом за храброст
- Орденом заслуге за народ
Војни суд части му је поред чина одузео и сва поменута одликовања.
