Ховеркрафт
Из пројекта Википедија
Ховеркрафт je возило на ваздушним јастуцима (енг. Air-Cuching Vehicle ACV)
Ховеркрафт се у принципу може возити преко било које глатке подлоге, као што је нежно заталасана земљана површина, вода, или мочвара, а да нема чврст контакт са њом.
Првии забележен дизајн возила које може бити названо Ховеркрафтом је направио Емануел Сведенборг, Шведски дизајнери, филозоф и теолог, 1716. године. Сачињавао га је наопако окренут чамац са кокпитом на центру, у који је човек ногама утискивао ваздух. Такво возило никада није направљено, јер људски рад није могао да генерише довољно потиска. Тек половином 1870-их је британски инжењер Сeр Џон Тофикрофт направио велики број тест модела машина заснованих на употреби ваздуха између корита чамца и воде за смањење трења између возила и околине. Иако је 1877. године регистровао велики број патената који су садржавали ваздухом подмазивано корито, њихова практична примена је изостала. Годинама су људи покушавали да на разне начине искористе ваздух за смањење трења код бродова.
Мелвил В. Бердсли (1913-1998), амерички проналазач и аеронаутички инжењер, је први у Америци започео развој АЦВ-ова око 1950. године. Касних 50-их је његова компанија, Пегасус Инц., развила прототип АЦВ-а за америчку морнарицу, али га влада није подржала. Након неуспешног маркетинга једно-седног АЦВ-а (веома сличног данашњим модерним спортским АЦВ-има) у раним 60-им, Бердсли је прешао да ради у Навал истраживачким лабораторијама у Анаполису, где је помагао развој АЦВ-а, све до његове пензије 1982. Британски научник Кристофер Кокерел је 1952. године, независно од Бердслија, дошао до сличног веома практичног возила. 1969. године је проглашен за витеза због његове преданости инжињерству.
Кокерел је једноставним експериментима, са мотором од усисивача и двоцилиндричном конзервом, доказао исправан принцип рада возила на јастуцима ваздуха који се избацује под притиском, чинећи возило лако покретним над већином површина. Највеће унапређење је било развој спољњег џет система за добијање ваздушних јастука испод возила, који су омогућили вожњу возилом изнад блата, воде, мочвара, поплављених површина, као и тврде земље.
1959. године је била прва јавна демонстрација ховеркрафт модела SR-N1. Тај модел је имао погон једноклипног мотора, а могао је носити своју тежину и два човека. Установили су да се потисак возила побољшава ако се постави руб од флексибилног материјала или гуме око њега, ради усмеравања ваздуха.
Руб око платформе ховеркрафта, који је усмеравао компресован ваздух и чинио ховеркрафт стабилним возилом је изумео Бердсли. Кокерел је купио овај патенат од Бердслија за 80.000$ 1960. године. Модеран ховеркрафт не би могао да функционише без овог руба. Први прави путнички ховеркрафт је Vickers VА-3, који је у лето 1961. редовно превозио путнике дуж Северне Обале Китова од Велесија до Рила. Као погон је имао два турбопроп ваздушна мотора, а за управљање су се користили пропелери. Током 60-их година је Саундерс Рој развио неколико већих путничких модела, као што су SR-N2 и SR-N6 који су превозили путнике дуго година. 24. јула 1965. је SR-N6 искоришћен за превоз 38 путника. Данас два модерна AP1-88 ховеркрафта са 98 седишта возе ову руту, a преко 20 милиона путника је користило ову услугу 2004. године.
Касних 60-их и почетком 70-их, Жан Бертин је развио ховеркрафт воз “Aérоtrain” у Француској. Његов прототип I-80 је поставио свеtски брзински рекорд за земљана возила на ваздушним јастуцима, са средњом брзином од 417.6 km/h и максималном брзином од 430km/h. До краја 1970. су највећи британски ховеркрафтови, класа SR-N4 модела, били у употреби, сваки са четири Ролс-Ројс Протеус мотора, редовно превозећи аутомобиле и путнике преко Енглеског канала од Довера или Рамсгејта до Калајса. Овај сервис је угашен 2000. године након много година надметања са традиционалним скелама, трајектима, катамаранима и на крају отварањем тунела испод канала. 1998. године, Америчка пошта је почела да користи британски ховеркрафт AP.1-88 на разношење писама, пошиљки и по неприступачним деловима Аљаске, у којима је ховекрафт веома атрактивна алтернатива ваздушној пошти. Ховеркрафт сервис се тамо сваке године зауставља на неколико недеља, у време мржњења реке, да би се смањила оштећење ледене површине, а тиме спречила могућа штета становницима који користе снежна возила за транспорт дуж реке за време ране зиме. Комерцијални успех ховеркрафтова је успорен због брзог раста цена горива у период касних 1960-их и 1970-их година, пратећи сукоб на средњем истоку. Алтернативна водена возила као што су катамарани користе мање горива, а имају већину ховеркрафтових могућности. Све је већи број малих ручно направљених ховеркрафтова који се користе ради забаве и за трке, углавном по језерима, рекама али и мочварама и неким ширим ушћима.
Ховеркрафт стандардно има има два или више одвојених мотора (неки као што је SR-N6, имају један мотор који се преко зупчаника користи и за навигацију). Један мотор покреће витло (као пропелер) који подиже возило потискивајући ваздух под њега, a један или више додатних мотора се користе за навигацију возила.
