Хуманизам (књижевност)
Из пројекта Википедија
Хуманизам (лат.) - културни и филозофско-научни покрет који је тежио образовању личности по античким узорима; у ширем смислу ријечи обнова класичне културе.
| КЊИЖЕВНОСТ |
|
Кољевка му је Италија, а зачетник Петрарка. Узори су тражени и нађени у култури, животу, књижевности и умјетности старих Грка и Римљана. У филозофији је заступало гледиште да је етички идеал слободан човјек и да човјек треба да буде мјерило свих вриједности. У средњем вијеку црква је потиснула тај идеал, па хуманисти почињу борбу против средњовјековног-монашког гледања на свијет и култ личности. Пјесници Петрарка, Бокачо и Данте су нашли у старим Римљанима идеале активних људи и националне величине Италије. Састављају се збирке дела пореклом из античког Рима, један од примера је и тзв. Gesta Romanorum.
Њемачка је упознала хуманизам преко великих концила у XIV вијеку. а бође су му били: Еразмо Ротердамски, Рајхлин и Меланхтон.
Хуманизам је оживјео лаичко образовање, потиснуо схоластику, латински језик је поправљен по класичним узорима итд. У вези с хуманизмом је и реформација, јер је представљала побуну ослобеђе личности против црквене стеге и догми. У XVII вијеку, пошто се губио у пуком формализму, хуманизам се у Њемачкој морао повићи пред животним реализмом, који је водио рачуна о професионалним и сталешким интересима и достигнућима природних наука; у њемачкој књижевности значајах допринос су дали: Лесинг, Хердер, Вилау, Гете, Шилер и др. су под утицајем антике. Цио покрет је тежио да уздигне индивидуу на висину чисте човјечности.
Хуманист - онај који се бави студијама класичних језика и књижевности; поборник хуманизма.
