Ренесанса
Из пројекта Википедија
 |
| Ренесанса |
| Теме |
|
Архитектура |
| Региони |
|
Енглеска |
Ренесанса (фр. renaissance – поновно рађање) је културно-историјски појам који је најпре означавао доба од 1350. до 16 века као период у коме је дошло до поновног интересовања за класичну антику и процвата уметности, да би се затим овим појмом означавало културно стање прелазног доба од средњег века до новог доба, нарочито у Италији.
Појам ренесанса је у узајамном односу са појмом хуманизам. Хуманизам се односио на научно - духовни садржај овог раздобља, а ренесанса на целокупну културу тог времена. Поред тога, овај појам се примењује и да означи средњовековне претече ренесансе – каролиншка ренесанса. Од 19. века се у историографији користи да означи епоху.
Ренесанса занимањем за природу код човека поново оживљава антику, у којој је у средишту пажње такође био човек. После хуманизма, који је оживео античку књижевност, почетком 15. века долази до обнове те традиције и у ликовној уметности. Ренесанса се најинтензивније развијала у Италији, а затим и у Немачкој и Холандији.
Садржај |
[уреди] Појам
Овај појам је први пут употребио италијански историчар уметности Ђордо Вазари 1550. године за означавање уметности која је настала у 13.веку. Појам је из превода француског језика који је употребио француски историчар Жил Мишелет и раширен је даље швајцарским историчарем уметности Јакобо Буркхардом у 19. веку.
[уреди] Настанак и прилике
Настанак ренесансе се обично ставља у простор северне Италије за крај 13. века. Од 12. века је у многим градовима северне Италије растао просперитет изазван прекоморском трговином. Највећи трговачки центри били су Ђенова, Венеција и Флоренција. Под утицајем ратова међу немачким царевима и Папством у Италији није у време средњег века постојала централна држава која би одузимала политички и приврдни приоритет градовима.
Ови услови- привредни просперитет и релативна политичка слобода- утицали су на постанак новог типа ренесансног човека. Упоредо егзистенција културних центара и центара моћи се манифестује и у подстицајима у уметности у којој су се владари и моћни људи могли презентирати.
[уреди] Типичне одлике
У појединим врстама уметности настајали су нови елементи, али су неке одлике биле типичне за уметност коју је стварао ренесансни човек.
- индивидуализам- човек постаје свестрана и развијена личност,
- хуманизам,
- ренесанса се окреће унатраг,
- научна основа уметности- многи уметници су се бавили анатомијом, оптиком, технологијом, које су употребљавали у свом стваралаштву, типични пример је перспектива у сликарству и одливање кипова у бронзи,
- реализам- иако су ренесансни уметници прокламовали враћање ка природи њихов реализам се тицао употребљених тема и јављују се нпр. новела или комедија,
- индивидуалност- настају аутобиографије и аутопортрети сликара и сликари подписују своја дела,
- национализација уметности
- сакупљаштво
- меценаштво
[уреди] Хронологија
- Треченто (14. век, пресвега- почетци ренесансне уметности у Флоренсији)
- Кватроченто (15. век, раширење ренесансне уметности по целој Италији)
- Чинквеченто ( 16. век, раширење ренесансе у заалпске земље)
[уреди] Раширивање ренесансе
У Француску се ренесанса раширила утицајем Француско- италијанских ратова на почетку 16. века. У појединим земљама где се ренесанса проширује она се прилагођава месним приликама, што се види на сликама средњоевропских ренесансних сликара Албрехт Дирера и Хијеронимус Боша.
[уреди] Друштвени статус уметника
У ренесанси се мења друштвени статус уметника. У средњем веку не познајемо уметника као индивидуалца и сматрани су за занатлије а своја дела нису подписивали. У ренесанси уметници нису анонимни и неки имају високи друштвени статус. Ђентиле Белини добио је кнежевску титулу од Фридриха III, а Тицијан је од Карла V. добио титулу витеза. Неким од уметника је пошло за руком да се обогате али ипак се држало да су уметници ниског порекла јер је њихова актианост захтевала употребу мануелног рада и нису били образовани.
[уреди] Сликарство
За разлику од архитектуре или скулптуре није се могло инспирисати античким сликарством јер се из античког сликарства ништа није сачувало и због тога се инспирише античким рељефима. У 16. веку у Риму су биле објављене фреске у Нероновој златној палати или Титовим термама.
Сликари ренесансе решевају све више проблеме дубине простора, и осеће се систематски пут који све више води ка тражењу треће димензије у простору. Још увек преовлађије слика у темпери. То је сликарство још увек религиозне садржине. Касније 30.-40.- тих година 15.века појављује се техника сликања уљаним бојама коју је један млади сликар из Италије пренео из Холандије где је она била позната. У првом периоду тежи се ка волумену који је био постављен моделовањем и сенчењем да би се добио утисак простора. Касније сликар оставља моделовање да би се прешло на пиктурално решавање волумена. Слике имају монументални карактер. Касније ће се развијати сликарство и у мањим димензијама али са разрађеним финим тоновима. Светитељи и Божанства се крећу у савременим просторима а касније се губи и ореол и стиче се утисак да су то живи људи. Видимо сликари сликају и познате личности а неретко међу њих стављају и свој портрет, то је освртање на себе самога и свест о сопственој вредности. Неки сликари су се временом потпуно еманциповали од религиозне тематике.
[уреди] Тематика
У значној мери је религиозмог карактера. Било је прилика да се покушју неке сцене уврстити из свакодневног живота у религиозне теме, и тако је мадона са исусом била представљана као материнска љубав а представљана су и нага тела када је требало сликати Адама и Еву. Новост је објављивање неких нових жанрова као што су портрет, пејсаж и мртва природа.
[уреди] Техника
У сликарству се употребљавала перспектива- сликари су научили да представљају простор и његову дубину. Неки уметници су радили и са бојом и представљали су сенке као нпр. Леонардо да Винчи. Овај уметник је и различито третирао цртеж који у ренесансној уметности служи за побољшавање слике и студирају се покрет, анатомија, црте лица које изражава емоције.
[уреди] Скулптура
Са сачуваном скулптуром из антике је постала једна од првих уметности овог доба, где је дошло до промена у схватању у односу на средњовековну скулптуру. Јавља се скулптура као посебно дело- слободно стојећа и уметници успешно савладавају драматизацију сцена, експресивност у представљању емоција људског лица или драпреије. Велики изазов су биле скулптуре са коњима и портрети и јављају се бисте познатих личности а познате су и ситне пластике и медаље.
[уреди] Архитектура
У архитектури су настале највеће промене и она постаје једна од уметности. Ренесансни уметници су се инспирисали делима из античке уметности, њиховом сразмерношћу, једноставношћу, правилном пропорцијом и лепотом. Поред камена се употребљавала и опека и мермер. Употребљавали су се ступови, колонаде, сводови, куполе а степениште је постало посебан елеменат у архитектури. Настају нови типови објеката као градске палате и градске и приградске виле.
На почетку 1401. године Гилберти у конкуренцији са Брунулескијем за радове на порталу Флорентинске крстионице добио је Филипо Брунулески овај рад на конкурсу. Рачуна се да је на овом конкурсу учињен овај прелаз према ренесанси. Са Брунулескијем зграда није савладала човека већ је први пут човек пропорцијом долазио до закона и простора применом математике и надовезујући на метрику и модул романике долазио до законитости за разлику од случајности у романском простору.
[уреди] Ренесанса у књижевности
 |
За више информација погледајте Ренесанса у књижевности. |
Књижевност у ренесанси одликује прихватање и обликовање античких облика уметности (еп, лирика, сатира, епиграм, а у прози: биографија, историјска приповетка, дијалог и литерарно писмо). Сонет и новела, оригиналне творевине италијанске књижевности, освајају и друге књижевности. У ренесанси се посебно негује језик, као израз националне свести коју је унапредио хуманизам. Развој језика у Италији започиње Данте Алигијери (De vulgari eloquentia).
[уреди] Ренесанса у Италији
|
За више информација погледајте Ренесанса у Италији. |
Ренесанса у Италији се јавља у више градова: у Фиренци, Риму, северној Италији и Венецији.
- Фиренца
- Архитекте
- Брунелески
- Л. Б. Алберти
- Сликари
- Мазачо
- Липи
- Ботичели
- Архитекте
- Рим
- Универзални уметници
- Северна Италија
- Архитекта
- Паладио
- Архитекта
- Венеција
- Сјајни колористи
- Тицијан
- Веронезе
- Тинторето
- Сјајни колористи
[уреди] Ренесанса у Немачкој и Холандији
Највећи представник у Немачкој био је Албрехт Дирер, а у Холандији Јан Ван Ајк.
[уреди] Спољашње везе
| Покрети у уметности |
| Ренесанса · Маниризам · Барок · Рококо · Неокласицизам · Романтизам · Реализам · Прерафаелитас · Академска уметност · Импресионизам · Неоимпресионизам |
| ХХ век |
| Модернизам · Кубизам · Експресионизам · Апстракција · Der Blaue Reiter · Die Brücke · Дадаизам · Фовизам · Нова уметност · Plakatstil · Баухаус · Поп арт · Де Стијл · Декоративна уметност · Апстрактни експресионизам · Футуризам · Супрематизам · Конструктивизам · Надреализам · Минимализам · Концептуална уметност · Постмодернизам |
