Цивилизација
Из пројекта Википедија
 |
Овај текст је клица. Можете га проширити тиме што ћете га |  |
Речју цивилизација означавамо виши степен развоја људског друштва. Цивилизовано друштво, у односу на праисторијско, користи писмо, поседује висок степен специјализованих знања и умећа, и има заједничку управу, која настаје из природне потребе људи да живе безбедно и према устаљеном реду.
Садржај |
[уреди] Дефиниција цивилизације
Дефиниција цивилизације коју даје Вил Дурант је дефинише као друштвени ред који који промовише стварање културa. Конституишу је четири елемента: економија, политичка организација, морална традиција и потрага за знањем и уметношћу. Када је страх превладан, конструктивност и радозналост су ослобођени и људи су подстакнути природним импулсом према разумевању и унапређењу живота.
Физички и биолошки услови су само предуслови цивилизације, они је не конституишу и не генеришу је. Морају бити укључени и фактори психологија. Мора постојати социјални ред, чак и ако је близак хаосу, као у ренесанса Фиренца или Риму, људи се морају осећати слободно. Мора постојати некакво јединство језика за културну размену. Кроз институције као што су црква, фамилија, школа и слично мора бити постављен унификовани морални код, правила игре живота која су препозната чак и од оних који их крше. Мoжда је неопходно и неко јединство које даје вера у нешто натприродно или утопијаско - што подиже морал од калкулација према посвећености и даје племенитост и значај без обзира на притисак смртности. И на крају, мора постојати некакво образовање - нека техника, макар и примитивна, потребна за трансмисију културе. Без обзира да ли се образовање врши кроз имитацију, иницијацијaу или инструкције, кроз оца и мајку, учитеља или свештеника, наслеђе племена - језик и знање, морал и обичаји, технологија и уметност - морају бити пренети младим нараштајима као инструмент који их претвара из животиња у људе.
[уреди] Древне цивилизације
У древне цивилизације спадају цивилизације које су створили стари Египћани, Кинези, Индуси, Асирци, Вавилонци, Персијанци, као и прекоморске цивилизације Инка, Маја и Ацтека.
[уреди] Одлике древних цивилизација
[уреди] Античка цивилизација
Античка цивилизација се односи на достигнућа које су нам дали стара Грчка и стари Рим.
[уреди] Одлике античке цивилизације
[уреди] Арапска цивилизација
[уреди] Модерна цивилизација
[уреди] Крај цивилизације?
Ово је некада била сјајна земља. Не разумем шта је кренуло наопако с њом. Џек Николсон, Голи у седлу, 1969
До сада је било многих најава о (актуелне) крају цивилизације. Многе се нису обистиниле, али јасно је да све има свој крај, па и да су многе раније цивилизације пропале. Оваквим темама се пре бавила есхатологија, односно есхатолошки митови. Било је и разних пророчанстава, од којих су најпознатија оно које даје Нострадамус (макар он и не говорио о потпуном краху западне цивилизације) и Апокалипса (Јованово Откровење). Међутим, оваквим предикцијама се у данашње време често бави футурологија, односно могући узроци краха цивилизације улазе у оквир студија будућности.
Цивилизација, нација и држава могу да одумру на много начина. Могу бити окупиране и убијене сабљом, као у Константинопољу, 1453. Могу да их усисају царства, као што је Рим усисао грчке градове-државе, а Пруска немачке кнежевине. Нације могу да се разједине, распадну, одвоје као рецимо Југославија, СССР, Чехословачка – мада многи тврде да су то одувек биле вештачке нације. Земље и цивилизације могу да доживе трансформације које стварају нови народ, као што је пример Ирска са Свети Патриком, Арабија са Мухамедом. У “Хуманизму и Новом поретку”, историчар Кристофер Досон је, пре седамдесет година, видео да се то догађа на Западу: Вековима ће једна цивилизација ићи истим путем, клањајући се истим боговима, негујући исте идеје, признајући исте моралне и интелектуалне стандарде. А онда ће, наједном, доћи до промене, извори старог живота ће пресахнути, и људи се одједном пробуде у неком новом свету у којем владајући принципи прошлог доба губе своју ваљаност и постају непримењиви или безначајни… Изгледа да ми, данас, у Европи доживљавамо нешто слично. Цивилизације могу и да престану да се множе, па их онда преплаве имигранти који су равнодушни према њиховој култура. Вил Дурант је писао у свом делу Цезар и Христос: Рим није освојен инвазијом варвара споља, већ варварским умножавањем унутра… Германи који су се брзо умножавали, нису могли да разумеју класичну културу, нису је прихватили, нису је преносили; Оријенталци који су се, такође брзо увећавали углавном су желели да униште ту културу; а Римљани који су је поседовали, жртвовали су је због удобне стерилности. Вил Дурант такође није могао да пронађе “ниједан значајан пример у историји, пре нашег времена, друштва које успешно одржава морални живот без религија”. [Задужбина Вила Дурантга]
