Јанићије Памучина

Из пројекта Википедија

ПАМУЧИНА ЈАНИЋИЈЕ, народни добротвор, књижевник, етнолог, архимандрит и мостарски парох (13/12 1810, Заградиње, код Требиња — 9/9 1870, Мостар)

Школовао се у манастирима Дужима и Завали, гдје се и закалуђерио (1829). Ускоро послије тога дошао је у Мостар, и постао виђен и чувен. Ту је на двору грчког митрополита усавршио своје елементарно знање и научио грчки. Постао је архимандрит, и послије смрти митрополита Григорија 1860, управљао је (до 1864) митрополијом. Цариградски патријарх није хтио да га постави за митрополита, како су то Мостарци жељели и молили. Иако самоук, Памучина је стекао заслуге и на књижевном пољу, а умио је лијепо писати и минејским словима, као стари средњовековни писари.

Биљежио је народне умотворине и пјесме, приче, пословице и загонетке, описивао је живот и народне обичаје, спремао је грађу и за историјске радове. Већина његових књижевних радова штампана је у Српском Далматинском Магазину (1846—1867). Написао је биографију Али-паше Сточевића Еизванбеговића, у којој је уједно и историја Херцеговине тога доба. Тај рад преведен је 1873 на руски и штампан у списима Хилфердинговим (III., 330—379).

Памучина је и добротвор српске народне школе у Мостару, којој је оставио 800 дуката у државној банци у Петрограду.