Љубомир Симовић
Из пројекта Википедија
Љубомир Симовић, драмски писац, редовни члан САНУ
Рођен је 2. децембра 1935. године у Ужицу.
Садржај |
[уреди] Песме
- Објавио је песничке књиге:
Словенске елегије (1958), Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (са цртежима Марија Маскарелија, 1983), Горњи град (1990, два издања), Игла и конац (1992) и Љуска од јајета (1998).
- Избор из Симовићевог песништва објављен је у књигама:
Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Источнице и друге песме (1994) и Учење у мраку (1995).
У заједничком издању Града театра Будве и подгоричког „Октоиха“, у едицији „Награђени писци“, у којој се штампају дела добитника награде „Стефан Митров Љубиса“, објављено је 1998, Симовићево трокњижје, које би се могло назвати ужичком песничком трилогијом: Видик на две воде, Источнице и Игла и конац.
Песма Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској штампана је као библиофилско издање Јовице Вељовића, у Хамбургу, 1997. године.
Сабране песме Љубомира Симовића објављене су у издању „Стубова културе“ 1999.године.
[уреди] Драме
Симовић је написао четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Драме су му извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству. Највише успеха постигло је Путујуће позориште Шопаловић, које је постављено на сценама Пољске, Чешке, Словачке, Француске, Швајцарске, Канаде и Белгије, као и у једном француском позоришту у Мароку, у Казабланки. Симовићеве драме су извођене и у позориштима Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније.
По драми Бој на Косову снимљен је филм.
[уреди] Есеји
Симовићеви есеји о српским песницима скупљени су у три издања књиге Дупло дно (1983, 1991, 2001), док су његови есеји, беседе, разговори, писма и остали текстови на друге теме, укључујући и политичке, штампани у књигама Ковачница на Чаковини (1990), Галоп на пужевима (1994; друго, допуњено, издање 1997), Нови галоп на пужевима (1999).
[уреди] Књиге
Дневник снова објављен је, под насловом Сневник, у часопису „Дело“, 1-2, 1987. Посебно издање Сневника, уз то и знатно допуњено, објављено је 1998. године.
Два издања књиге Узице са вранама (хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника), штампана су током 1996. године.
Симовићева Дела у пет књига објављена су 1991. године.
Преводи Симовићевих песама и драма штампани су у многим страним антологијама и зборницима, у књижевним и позоришним часописима, као и у посебним књигама.
[уреди] Академик
Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.
[уреди] Награде и признања
- Стеријина награда за најбољи драмски текст додељена му је три пута: за Хасанагиницу (1975), за Путујуће позориште Шопаловић (1986) и за Чудо у Шаргану (1993).
Као представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу „Југословенског драмског позоришта“, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у Шаргану, у извођењу „Српског народног позоришта“ из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године.
Симовић је добитник више књижевних и позоришних награда:
- „Ђорђе Јовановић“ и „Исидора Секулић“ (1968),
- „Змајева награда“ (1973),
- „Бранко Миљковић“ (1980),
- „Милан Ракић“ (1982),
- „Октобарска награда“ (1989),
- „Седмојулска награда“ (1990),
- „БИГЗ-ова“ (1990),
- „Златни крст кнеза Лазара“ (1992),
- „Десанка Максимовић“ (1994),
- „Жичка хрисовуља“ (1995),
- награда Града театра Будве „Стефан Митров Љубиша“ (1997),
- „Исидоријана“ (1997),
- „Рачанска повеља“ (1999),
- „Велика базјаска повеља“ (1999),
- „Васко Попа“ (1999),
- „Козара“ (1999),
- „Одзиви Филипу Вишњићу“,
- „Заплањски Орфеј“ (2001),
- Награда „Мића Поповић“ (2005)
