Бан Милосављевић
Из пројекта Википедија
Светислав Тиса Милосављевић (Ниш, 7. септембар 1882. – Београд, 28. јул 1960.) је био први бан Врбаске бановине, иначе, старији син богатог нишког трговца Томе Милосављевића и његове супруге Василије, рођене Поповић, као понајбољи гимназијалац планирао је студирати технику и постати инжењер, али га је очев финансијски слом приморао да се опредијели за војни позив. Мада се, дакле, у униформи нашао силом прилика, заволио је официрску службу па се стално теоретски и практично усавршавао, тако да је израстао у општепризнати ауторитет за питања војног саобраћаја, уз истовремено напредовање које ће му крајем 1925. године донијети и чин бригадног генерала. Захваљујући много пута потврђеној стручности и ревности, краљ Александар га је децембра 1926. године изабрао за министра саобраћаја, али га је заобишао при реконструкцији владе у јулу 1928. године, иако је за претходних 19 мјесеци Милосављевић остварио одличне резултате и започео неколико колосалних пројеката од којих се издвајају Панчевачки мост на Дунаву, палата Министарства саобраћаја а, посебно, други колосијек пруге Београд-Загреб од пријестонице до Новске који је већ за његова мандата приведен крају.
Југословенски монарх се марљивог и енергичног Милосављевића поново сјетио октобра 1929. године када га је поставио за намесника у једној од девет новоформираних бановина – у Врбаској. Тај избор нипошто није био случајан: краљ је врло добро знао да веома сиромашној Врбаској бановини треба старјешина који ће ојачати повјерење оданих, придобити колебљиве и сузбити опоненте, који ће разбудити успаване народне снаге и тако Мркоњића Крајину повући је из предуге учмалости. На срећу тадашњих па и потоњих Крајишника, понајвише Бањолучана, краљев избор пао је, дакле, на Светислава Тису Милосављевића.
Први бан је у Бању Луку дошао на Митровдан, 8. новембра 1929. године и то возом, без икакве помпе и пратње. Још истог дана прошетао је градом и искусним неимарским оком мјеркао гдје и шта би се могло и морало чинити у тој неизграђеној и запуштеној вароши. Одмах је засукао рукаве и за кратко вријеме уз знатну државну финансијску помоћ постигао огромне искораке у развоју цијеле бановине, а посебно њене пријестонице – Бање Луке.
Немогуће би било на овом мјесту чак и само побројати све Милосављевићеве успјехе и многобројне задужбине, а нарочито изнијансирано приказати његове директне, дјеломичне или, пак, индиректне заслуге за настанак појединих објеката или институција. Уз све ризике и мањкавости такве грубе класификације, за почетак ћемо, ипак, навести банове највеће непосредне, ктиторске или меценарске подвиге, који ће му, уосталом, и донијети ласкаво име Бањолучки Перикле. То су: Банска палата (данас Градска управа), Бански двор, Позориште (основано 1930. године а данашње здање подигнуго 1934. године), Хигијенски завод, објекти Учитељске и Пољопривредне школе, источно крило ондашње Гимназије, те седам стамбених зграда за чиновнике (у данашњој Алеји светог Саве и код Поште). Поменутом ваља додати и оснивање бановинског Музеја, удружења за туризам, Занатске и Трговачке коморе, као и покретање Врбаских новина и Књижевне Крајине. Поврх тога, широм бановине забијелило се око 160 основних школа и неколико других просвјетних свјетиљки, подигнути су многи други привредни, управни, културни, здравствени и хигијенски објекти а на тврдим и проширеним путевима саграђене су стотине жељезних, армирано-бетонских и дрвених мостова, пропуста, подзида итд.
Иако није био непосредни инвеститор, градитељ или оснивач, бан Милосављевић је стекао огромне заслуге и за настанак бањолучког Градског парка са спомеником Петру Кочићу, за доградњу хотела Босна, асфалтирање и освјетљење улица, градњу Соколског дома, Градске општине, хотела Палас и, уопште, за свеколики полет Бање Луке.
Том својом дјелатношћу први бан Врбаске бановине уљепшао је лице и оплеменио душу нашег града, а ко зна шта би још урадио да 18. априла 1934. није по други пут стао на чело саобраћајног ресора у новој југословенској влади.
Послије бановања, Светислав Тиса Милосављевић је још само једном посјетио Бању Луку – на Спасовдан, 18. маја 1939. године, када се одазвао позиву бањолучке православне црквене општине и дошао да кумује величанственом Саборном храму за чије подизање је, такође, имао непроцјењиве заслуге. Била је то симболична круна љубави, разумијевања и сарадње града који је предодређен да у своме имену носи бана и човјека, физички сићушног, али дјелом правог горостаса, који је за свега четири и по године проведене у том граду постао једна од најстаменијих и најсвјетлијих фигура његове укупне прошлости.
Са мјеста министра саобраћаја Светислав Тиса Милосављевић 1935. године одлази у пензију. Други свјетски рат провео је у окупираној престоници пишући мемоаре. Први бан Врбаске бановине је умро 28. јула 1960. године у мирном породичном окружењу.
Једна од најпознатијих улица у Бањалуци данас носи име Бана Светислава Тисе Милосављевића, а на тргу Српских владара, у срцу града налази се споменик овом великану .
