Већеслав Хољевац
Из пројекта Википедија
Већеслав Хољевац (1917-1970) је био југословенски партизан и проглашен је за Народног хероја Југославије.
Рођен је 22. августа 1917. у Карловцу, данашња Хрватска. Ту је завршио шест разреда гимназије, а затим се запослио као приватни предузетник. Тада приступа револуционарном радничком покрету. 1939. постаје члан Комунистичке партије, а већ следеће на препоруку Иве Маринковића, је изабран у Окружни комитет КПХ за Карловац, Кордун и Банију. Својим политичким радом стекао је велику популарност у Карловцу. Организовао је једну од најуспелијих демонстрација 27. марта у Хрватској.
Непосредно после окупације, Већеслав Хољевац ради на организовању омладинских ударних група, које почињу своје акције већ крајем априла 1941. године. Као један од организатора устанка на Кордуну и као члан Војног комитета, учествује у низу акција за прикупљање оружја за предстојећу борбу. У јулу 1941. одлази на Кордун, где је постаје један од руководилаца устанка у овом крају. С првом групом кордунашких партизана извршио је и прву борбену акцију: напад на жандармеријску станицу у Тушиловцу у којој је лакше рањен.
У новембру 1941, с водом добровољаца бивших карловачких активиста, упао је у Карловац, да из руку усташа избави Маријана Чавића. Преобучени у домобранске униформе, ушли су предвече у град и отишли у болницу где се ухапшени Маријан Чавић налазио на лечењу. Акција - која је снажно одјекнула у Карловцу и околини - није потпуно успела, пошто су усташе већ раније Чавића одвеле из болнице. У тој акцији партизани су убили двојицу усташа и неколико италијанских војника и заробили пушкомитраљез. Партизани су имали једног мртвог и једног рањеног борца, које непријатељ није успeо да зароби, јер су их активисти однели.
Крајем 1941. године, Већеслав Хољевац је изабран за политичког комесара Групе НОП одреда за Кордун и Банију. После тога, налази се на дужности политичког комесара, а касније команданта Друге оперативне зоне. Крајем 1942. године, постављен је на дужност политичког комесара 1. хрватског корпуса, и на тој је дужности остао до краја рата.
У току рата учествовао је у многим борбама у Хрватској, Босни и Словенији, а такође и у завршним операцијама за ослобођење Истре и Трста. После ослобођења Загреба 8. маја , био је командант града, а потом командант Војне управе Југославенске армије у Истри. Године 1946. био је шеф Војне мисије ФНРЈ у Берлину. На тој дужности је остао до 1948. године.
После демобилизације, био је министар за новоослобођене крајеве, министар рада у влади ФНРЈ и министар саобраћаја у влади НР Хрватске. У раздобљу од 1948. до 1952. године био је члан ЦК КПХ, а од 1952. до 1963. је био председник Градског народног одбора и члан Секретаријата Градског комитета СКХ за Загреб. Умро је у Загребу, 11. јула 1970. године, после тешке болести.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања. Народним херојем проглашен је 23. јула 1951. године.
