Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије

Из пројекта Википедија

Овај чланак или поглавље не цитира референце или изворе.
Можете помоћи Википедији уносећи одговарајуће цитате.

УСТАНАК - Слика Исмета Мујезиновића

Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије су били највећи покрет отпора против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата.

[уреди] Оснивање

Маршал Тито

Партизанске одреде је формирала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом Титом. КПЈ је почела да се припрема за борбу (и долазак на власт) одмах након инвазије сила Осовине априла 1941. Истакнути партијски функционери су постали војни руководиоци са задатком да формирају партизанске одреде.

Краткотрајни Априлски рат, комадање Југославије, стварање НДХ и осталих квинслиншких творевина, терор окупатора и осталих колаборациониста створили су расположење код народа (превасходно српског) да се окупатору треба супротставити. Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године донео одлуку о почетку оружане борбе. Ова одлука је инспирисана уласком СССР-а у рат против Немачке и ангажовањем главних Хитлерових снага на Источном фронту, као и позивом Коминтерне свим поробљеним народима Европе да се укључе у рат против сила Осовине, као највећег зла човечанства.

Прва партизанска јединица је био Сисачки партизански одред, званично основан близу Сиска 22. јуна 1941. Ипак, разне војне организације са више или мање везе са КПЈ су биле укључене у разна пружања отпора силама осовине који су избили у подручјима Југославије насељеним углавном Србима након почетка операције Барбароса. У Београду је основан Главни штаб партизанских одреда Југославије, а КПЈ је званично одлучила да покрене оружани устанак 4. јула 1941, даном који се касније славио као Дан борца - државни празник СФРЈ. 7. јула 1941, Ваљевски партизански одред је извршио акцију у селу Бела Црква у Рађевини. Тај дан се након ослобођења славио кад Дан устанка у Србији.

У јесен 1941, партизани су основали Ужичку републику на ослобођеној територији у западној Србији. Новембра 1941, немачки војници су поново освојили ову територију, док је већина партизанских снага побегло према Босни.

21. децембра 1941, партизани су у Руду формирали Прву пролетерску бригаду - прву регуларну јединицу која је могла да дејствује изван места где је основана. 1942, те јединице и партизански одреди су се спојиlи у Народноослободилачку војску (НОВ) и Партизанске одреде Југославије (ПОЈ), а касније у Југословенску армију 1. марта 1945.

9. септембра 1942, партизани у Далмацији су основали прву поморску јединицу састављену од рибарских бродова, која је постепено прерасла у силу способну да се мори са италијанском морнарицом и Кригсмаринеом и да врши сложене амфибијске операције.

Маја 1942, пилоти два авиона који су припадали ратном ваздухопловству НДХ, Руди Чајавец и Фрањо Клуз, су прешли на страну партизана у Босни и касније се користили своје авионе против снага осовина. Иако је то кратко трајало због недостатка инфраструктуре, ово је био први пример покрета отпора који је имао своје ваздухоповство. Партизани су касније стекли стално ваздухопловство добијавши авионе, опрему и вежбу од РАФ 1944.

[уреди] Операције

За више информација погледајте НОР.

Владимир Бакарић, Иван Милутиновић, Едвард Кардељ, Тито, Александар Ранковић, Сретен Жујовић-Црни и Светозар Вукмановић-Темпо у пећини код Дрвара

Партизани су водили герилску кампању која је постепено добијала све више подршке код становништва. Народни комитети су организовани да делују као цивилне владе у ослобођеним територијама, а чак је и покренута ограничена производња оружја. Али они су имали две велике предности над осталим војним и паравојним формацијама у бившој Југославији.

Прва и тренутна предност је био мали, али поуздан кадар ветерана из Шпанског грађанског рата, који су, за ралику од осталих у то време, имали неког искуства у модерном рату са околностима које нису биле много другачије од Другог светског рата у Југославији.

Друга предност, која је постајала све важнија у каснијим етапа рата је била чињеница да су партизани основани на идеолошкој, а не на националној бази. Зато су партизани могли да очекују барем некакву подршку у било ком крају земље, за разлику од осталих паравојних формација ограничених на територије са српском или хрватском већином. Ово је омогућило партизанима да буду покретљивији и да попуњавају редове већим бројем потенцијалних регрута. Окупаторске и квинслишке снаге су биле добро упознате са проблемом који су представљали партизани о покушали су да их униште у седам великих анти-партизанских офанзива. Највеће офанзиве су комбиновале снаге Вермахта, СС-а, фашистичке Италије, Бугарске, усташа и четничке.

Устанак против немачког и италијанскога окупатора је избио јула 1941. прво на подручју централне Србије и Црне Горе. У њему су учествовали још недовољно разлучене присталице комунистичких партизана и српских ројалистичких четника под вођством пуковника Драгољуба Михаиловића.

Тај је устанак сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника који су имали непомирљиве политичке циљеве у будућности. Отада, све до 1944., Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника режима (Милана Недића и Димитрија Љотића).

Борба се пренела на подручје НДХ, где су се од 1942. до 1943. водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Пораз четника у бици на Неретви (мај 1943.) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.

Током рата партизани су успели да стекну моралну, као и ограничену подршку Савезника, који су до тада подржавали генерала Михаиловића.

Након Техеранске конференције 1943. партизани су званично признати за легитимну силу од стране Савезника, који су касније, на предлог бригадног генерала Фицроја Маклина. основали балкански одсек РАФ-а, са циљем да преноси пошиљке и обезбеђује вадушну подршку партизанима.

Политички, најважније одлуке су донете 29. новембра 1943. на заседању АВНОЈ-а у босанском градићу Јајцу, када је забрањен повратак краља Петра II Карађорђевића у Југославију, основана привремена влада, Тито проглашен за маршала и председника Националног комитета ослобођења Југославије, те зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република.

Са савезничком ваздушном подршком и уз помоћ Црвене армије, у другој половини 1944. партизани су преусмерили пажњу на Србију, у којој је било релативно мало борби од пада Ужичке републике. 20. октобра 1944. партизани и Црвена армија су ослободили Београд у заједничкој операцији. Крајем 1944. партизани су контролисали целу источну половину Југославије - Србију, Македонију и Црну Гору, као и далматинску обалу.

Године 1945, партизани, који су сада бројали 800.000 људи ^[1], су поразили Вермахт и усташе, пробивши Сремски фронт крајем зиме, заузевши Сарајево почетком априла и остатак Хрватске и Словеније до половине маја. Након заузимања Ријеке и Истре, које су пре рата припадале Италији, партизани су ушли у Трст дан пре Савезника.

[уреди] Партизани на територији НДХ

Огромну већину партизана на територији НДХ чинили су Срби побегли од усташког клања.

Ту чињеницу потврђују сви извори од докумената партизанске провинцијенције (извештаји настали у току рата о националном саставу,говори партизанских челника, послератни мемоари учесника рата итд) па до документа немачке провинцијенције који су само српско становништво у ткз.НДХ сматрали непријатељем.

Према документима насталим у току рата (извештаји и бројном и националноим саставу партизана), а објављеним након рата у Зборнику докумената , том V, књига 30 национални састав дивизија насталих на тлу Хрватске је 1942 је био:

6.личка 96%Срба;
7.банијска 92%Срба
8.кордунашка 95%Срба
12.славонска 85%Срба

Дјеца носе рањеника

У далматинским бригадама састав је био мешовит мада углавном са хрватском већином од око 70-80% осим у бригадама са севера Далмације које су имале већи проценат Срба.

Према записнику у свом говору на Другом засједању Авноја хрватски комуниста и представник НОП-а Хрватске Владимир Бакарић је између осталог рекао:"На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске." (извор-С.Нешовић-Прво и Друго засједање Авноја,страна 281)

Из књиге хрватског историчара Јозе Томашевића "Четници" ,страна 106: "Колико год те бројке биле ужасне несумљиво би биле још веће да су усташе могле спроводити свој програм без сметњи. Само партизански отпор, а у много мањој мјери четнички,спасио је Србе на територији НДХ од потпуне пропасти.Тисуће Срба , особито млађих, суочених с алтернативом :или под усташки нож или у шуму,отишло је у шуму гдје их се већина придружила партизанима.У ствари све до 1943.већина партизана на територију усташке државе чинили су Срби с тих подручја,и ако су истовремено други Срби из усташке државе прилазили четницима."

Приликом Титовог сусрета са Черчилом у Казерти 1944 Тито је говорећи о својој војсци рекао да су у почетку у њој били скоро искључиво Срби, али да је сада (то јест 1944) састав вишенационалан. На то се Черчил окренуо Шубашићу и Косановићу који су му климајући потврдили Титове речи. У Хрватској ће се Хрвати ,углавном из Далмације, први пут почети укључивати у партизане тек од друге половине 1942 ;та појава ће међу Далматинцима бити раширена уочи и након капитуације Италије 1943. А 1944 кад је већ било јасно питање победника прелазак Хрвата у партизане био је масован , нарочито после Титовог обећања да ће амнестирати све припаднике квислиншких формација ако до 1.септембра 1944 пређу у партизане. Тад у партизане прелази велики број домобрана па чак и неке бивше усташе. На крају рата (крај 1944) када се редови партизана пуне бившим домобранима и усташама, међу партизанима у Хрватској је Хрвата два и по пута више него Срба мада додуше чак и тада Срби учествују у саставу партизана дупло више него што би се могло очекивати на основу њиховог учешћа у броју становништва Хрватске.

Док се у Хрватској Хрвати почињу укључивати у партизане у другој половини рата, у БиХ ће огромну већину партизана чинити Срби чак и до самог краја рата.

[уреди] Културно наслеђе

У партизанским редовима су били неки од најважнијих уметника и писаца Југославије 20. века, попут Владимира Назора, Ивана Горана Ковачића и Ђорђа Андрејевића Куна.

Ово се одразило да је искуство из имало велили утицај на културу друге половине 20. века, који се у великој мери не може објаснити владином пропагандом. Партизаска борба је добро описана кроз мемоаре њених учесника, а касније су та искуства служиле као основа за важна уметничка дела аутора као што су Бранко Ћопић, Јуре Каштелан, Јожа Хорват, Оскар Давичо, Антоније Исаковић, Добрица Ћосић, Михајло Лалић и други.

Стрипови који дочаравају партизанску борбу су такође постали врло популарну од којих су најпознатији радови хрватског уметника Јулеса Радиловића. Ипак, најпопуларнији стрип је био Мирко и Славко.

Највидљивији поглед партизанског наследства у бившој Југославији је био низ споменика који славе њихову борбу. Неки од тих споменика су били соцреалистички кич, док су остали доказали уметничку вредност и важност. Неки од њих су постали жртве вандализма након распада СФРЈ раних деведесетих.

Партизанска борба се такође одразила на филмску уметност која је развила свој жанр, партизански филм, са својим правилом незваничних правила и мотива, слично америчком вестерну или јапанском јидаигекију.