Епископ Платон Атанацковић

Из пројекта Википедија

Платон Атанацковић, (10. јулa 1788, Сомбор — 21. априлa 1867, Нови Сад), епископ будимски (1839-1851) и бачки (1851-1867), писац, политички радник и велики добротвор српске просвјете.

Садржај

1 Животопис
2 Научни и књижевни рад
3 Спољашње везе
4 Литература

[уреди] Животопис

Његово световно име било је Павле. Гимназију и богословију завршио је у Карловцима, затим је положио учитељски испит, оженио се, запопио и постао учитељ у Сомбору 1809. Ускоро се истакао као добар педагог и постао први професор прве српске препарандије у Сентандреји код Будима (1812 до 1815). На том положају остао је пуних седамнаест година и када је препарандија премјештена у Сомбор (1815—1829). Уз то је био и парох сомборски. Када је 1824 остао удовац, наумио је да се закалуђери. Представници цркве замјерали су му, што је раније писао против монаштва и морао је дуже времена да проведе као испосник у манастиру Крушедолу, гдје се и закалуђерио 1829. Послије тога убрзо је постао игуман и архимандрит, прво у Шишатовцу, а касније у Бездину. 1839. постављен је за будимског епископа. За вријеме српског устанка против Мађара 1848. дошао је у врло незгодан положај.

Раније већ понуђено му мјесто начелника за православну цркву у маџарском Министарству Просвјете успио је да одбије на згодан начин, али је бива приморан да се прими управе над цијелом српском црквом под угарском влашћу, када је патријарх Рајачић, као духовни вођ побуњених Срба, проглашен издајником. Та околност, уз премјештај Атанацковића у бачку епархију силом државне власти, била је повод каснијег дуготрајног сукоба с патријархом, иако се Атанацковић међутим придружио српској војсци код Сомбора и с њом прешао у Сријем. Тај спор подастакао је Атанацковића да напише своју апологију и штампа је у Бечу 1850, под насловом Аналитика.

Велико родољубље Атанацковића огледа се у његовим даровима српским просвјетним институцијама. Он је дао 40.000 форинти за оснивање српске правне академије у Новом Саду, купио је штампарију Др. Медаковића и поклонио је српској новосадској гимназији, основао је у Сомбору фонд, назван »Platoneum« за издржавање сиромашних ученика препарандије, помагао је народно позориште и друге установе, а на аљмашком гробљу код Новог Сада подигао је себи капелу за гробницу, поред ње је установио школу са станом за учитеље и осигурао им издржавање. 1841. је своју личну библиотеку од 787 књига поклонио Библиотеци Матице српске [1], [2]. Завештао је здања за Српску академију у којима се сада налази Огранак САНУ у Новом Саду. [3]

[уреди] Научни и књижевни рад

Политички рад Атанацковића види се нарочито из његове књиге Дијеталне бесједе (1845), у којој су штампани његови говори, које је у интересу српскога народа држао на маџарским земаљским саборима од 1837 до 1844.

Атанацковић је знатне заслуге стекао и за Матицу Српску, чији је предсједник био од њена пријеноса у Нови Сад па до своје смрти. Као књижевни радник био је већ од 1845 почасни члан руског Обшчества исторји и древностеј при универзитету у Москви, чешког музеја у Прагу и Друштва српске словесности у Београду.

Од књижевних радова Атанацковића, којих има преко 40, најважнији је Принос родољубивих мислеј на жертвеник народнога напретка, који је је двапут издан (1856 и 1864), затим Дијеталне бесједе и Повјест резиденције епископата будимскаго, а од части и овога самог (1846); Педагогика и методика (1815) и др. Уз то је Атанацковић штампао неколико надгробних и других пригодних бесједа и посланица. Особито много је радио на школској књижевности и издао је читав низ уџбеника, из науке о вјери, о језику српском и њемачком, математици, педагогији и катихетици.
Осим тога, превео и штампао велики број књига Св. Писма старога и новога завјета, као и неке књиге страних писаца. Сматра се да је он био први преводилац појединих књига Старог завета на српски језик.[4] Тако је већ пред крај свога живота, као седамдесетседмогодишњи старац превео њемачко дјело J. F. Hilera Неотступни вођа кроз врлети и кланце живота, а за младости своје 1823 и дјелце L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, што му је исте године донијело и звање »свилодјелија професора« у српском сомборском Pedagogijumu. У борби око правописа био је на страни конзервативаца, те је и на годину дана пред смрт штампао свој Повторни напјев над азбуком, сложен старцем Мирком (1866).