Стари завет

Из пројекта Википедија

Стари завет је хришћански назив за збирку списа које и Јевреји и хришћани сматрају светим, а који се састоје од књига светога закона, историје, пророштва и поезије. За јудаизам, списак светих књига на хебрејском језику утврдио је синод у Јавнеу (лат: Јаmnia) с краја 1. века око 90. године н.е. Рана црква користила је грчки превод, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.

[уреди] Књиге старог завета

Старозаветне књиге можемо поделити у четири групе:

• Законске књиге:

5 књига Мојсијевих:

Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени закони

• Историјске:

Књига Исуса Навина, Књига о судијама, Четири књиге о царевима, Две књиге дневника, Књига Јездрина, Књига Немијина, Књига о Јестири

• Поучне или моралне:

Књига о Јову, Књига о псалама, Књига прича Соломонових, Књига проповедникова, Песма над песмама, Књига о Рути

• Пророчке: књиге четворице великих пророка:

Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила

-књиге дванаесторице малих пророка:

Осије, Јоиља, Амоса, Авдије, Јоне, Михеја, Наума, Авакума, Софоније, Агеја, Захарије, Малахије

Ова подела није строга, тј. у прорoчким књигама има доста историје, као и пророштва у законским и историјским. У књигама Старога завета обухваћен је временски период од постанка света до рођења Господа нашег Исуса Христа. Христовим рођењем испуњен је савез Бога са људима склопљен преко патријарха Аврама и његових потомака (Стари завет).

[уреди] Књига постања (I. књига)

Књига постања почиње описом стварања света “У почетку створи Бог небо и земљу” (1.Мој.1;1). Што значи да је прво створен духовни, невидљиви свет (небо), а затим материјални, видљиви (земља). Бог је створио свет из ничега, јер пре стварања света ничега није било осим Бога, који је вечан.

Невидљиви свет чине духови, и има их много. Зову се анђели, што значи весници Божје воље. По њима Бог шаље људима важне вести. Они су невидљиви духови без тела, да би их људи видели они узимају људски облик. Сви су анђели исте природе, али се разликују у слави, сили и делатности. Постоји девет анђелских чинова: Престоли, Херувими и Серафими, Господства, Силе, Власти, Начела, Арханђели и Анђели.

Неки од анђела се погордише и не хтедоше више да слушају Бога. Због тога их Он отера од себе и баци их у пакао на вечну казну, тако постадоше зли духови или ђаволи. Они мрзе Бога и људе, завиде људима и гледају да их наведу на зло, и тако одведу у пакао. Анђели воле људе и чувају их од зла. Свако од нас има свог анђела чувара, који га опомиње да чини добро и избегава зло. Он се моли Богу за нас.

[уреди] Стварање света

Првога дана створена је светлост, Другога дана створио је Бог свод над земљом, тј. плаво небо које ми видимо, “ и растави воду под сводом од воде над сводом ” (1.Мој. 1;7). Такође треба рећи да се иза овог нашег неба налазе безбројни светови и галаксије, које се налазе у међусобном беспрекорном поретку; Трећег дана створио је Бог копно, као и биљни свет; Четвртог дана створено је Сунце, да управља даном и Месец да управља ноћу, као и звезде. Сви они имају задатак да обасјавају земљу, као и да буду знаци времена (познато је да су сви календари који су тренутно у употреби везани за Земљино кретање око Сунца или за кретање Месеца око Земље); Пети дан створио је Бог сва жива бића у води, као и птице у ваздуху; Шестог дана створене су копнене животиње, и на крају створи Бог човека. Створен је од праха земаљског, да би му затим Бог удахнуо душу, и тиме га оживео. Име првог човека беше Адам (што значи од земље начињен). Затим је од ребра Адамовог створена и прва жена Ева (мати свих људи). Чињеница да је човек створен на крају говори нам да је Бог прво хтео да све на свету уреди за човека. Човек је најсавршенија Божја творевина, и он је сличан Богу по томе што има душу (Бог нема тело, он је дух) која је бесмртна за разлику од тела које умире када га душа напусти; Седмога дана се Бог одмори и благослови тај дан.

[уреди] Врт Еден

Први људи су живели са Богом у Рајском врту Еден хебрејски (Ган Еден גן עדן) (који се налазио у једној земљи на истоку). Они су живели у изобиљу, љубави и доброти. Често су се молили Богу и захваљивали му, зато што их чува и пази. Он им се често јављао и са њима разговарао. Био је то разговор родитеља са децом. Хранили су се плодовима дрвећа које је расло у Рају, и кога је било у изобиљу. Најважније од свих било је дрво живота, чији су их плодови чували од болести и смрти. Нису знали ни за какве бриге или проблеме, као ни за стид, бол или пак умор. Одмах поред дрвета живота расло је дрво познања добра и зла. Бог им је строго забранио да једу плодове овога дрвета. Рекао им је да ће одмах умрети ако буду јели плодове овога дрвета. Дрво познања добра и зла је постојало да би се проверила човекова верност и љубав према Богу. Кроз уздржавање човек је требало да не дозволи да постане роб било чему. Ово је у ствари био један вид поста.

[уреди] Људски грех

Пошто је ђаво силно завидео људима на њиховој срећи одлучио је да их наведе на грех и тако одвоји од Бога. Он једанпут уђе у змију, да би лакше преварио Еву, која шетајући по Рају управо беше стигла до дрвета познања добра и зла. Послуживши се лукавством он убеди Еву да проба плод са дрвета. Затим она послужи Адама, те и он поједе забрањени плод. То је био први људски грех, којим су погазили Божју заповест, и изазвали Божју казну.

Казна је била протеривање људи из Раја, да би им било онемогућено да и даље једу плодове дрвета живота, и тако остану бесмртни али у греху. Бог још прокле Еву да ће с муком рађати децу, као и да ће бити под влашћу свога мужа, Адама. Адаму Бог рече:“Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле, се не вратиш у земљу из које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити” (1 Мој. 3,19). Први грех је наследан. Из њега су настали сви остали греси.

Адам је имао два сина један је био ратар и звао Каин, а други је био пастир и звао се Авељ. Каин је био лош и неправедан, док је Авељ био добар и праведан. Једнога дана њих двојица су приносили Богу жртве. Како је Бог знао какав је који од њих то он прими жртву Авељову, а Каинову не. То изазва велику завист код Каина те он уби брата, Авеља. Овим се настави ширење греха међу људима. Због овога злочина прокле Бог Каина да никад нема среће, да се скита по земљи и да нигде мира не нађе. Тако се он потуцао по свету до краја живота.

[уреди] Потоп

Адам и Ева тако изгубише оба сина, да би их утешио Бог им даде трећег сина, Сита. Он је био добар као Авељ. После њега имали су још много деце. Ситови потомци су били добри и послушни Богу, али су се намножили и Каинови потомци који су били рђави. И рђави искварише добре. Људи су бивали све гори и гори. Када се грех и зло проширише међу људима одлучи Бог да пусти велику воду на земљу и тако подави све живо на њој.

Своју намеру он је саопштио праведном и побожном Ноју, на кога се био смиловао, и кога је хтео да поштеди. Тада рече Бог Ноју да сагради дрвени брод (лат. Arca, Арка), и да на њега, поред своје жене и деце укрца од сваке врсте животиња по пар, и да спреми довољно хране за све. Потом Бог пусти велику воду на земљу, као што је рекао, те се подави све живо на земљи изузев онога што се укрца на Нојеву лађу. После потопа, када се вода повукла, искрца се Ноје на земљу, и принесе Богу жртву, из захвалности на доброти коју му је Бог указао. Молитва Нојева била је угодна Богу, те он благослови Ноја и његово потомство. Тада Бог обећа да неће више правити потоп.

Ноје је имао три сина, Сем, Хам (или Кам) и Јафет њихово потомство се множило, а кроз њих и људски род. Настало је много народа који се раширише по читавој земљи. Но, како је време пролазило људи су поново бивали све гори и гори. Поново почеше да греше и да заборављају на јединога правога Бога.

[уреди] Стварање првих народа

Клањали су се разним лажним боговима. Али у мору незнабожаца живео је и један човек који је сачувао своју веру у једнога Бога, и који је живео по Божјој вољи. Био је то побожни Аврам. Да би се сачувала чиста вера Бог одлучи да Аврама одвоји од његове средине, која беше незнабожачка, чак је и Аврамов отац био незнабожац. Бог се јави Авраму и рече му: “иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ и благословићу те” (1 Мој 12;1,2), као и “И у теби ће бити благословена сва племена на земљи.” (1 Мој. 12;3). Иако му је било жао да напусти своју земљу и родбину Аврам без оклевања послуша Бога. Пошао је на пут са својом женом Саром и синовцем Лотом (праведни Лот, који ће се касније оделити од Аврама и настанити у Содому, граду који ће због својих грехова бити збрисан са лица земље. Он и његове две ћерке биће, милошћу Божјом, због своје доброте, једини преживели становници Содома). Аврам поведе и своје слуге, своју стоку и понесе сву покретну имовину. Настанио се у земљи Ханану, која беше плодна и лепа. Имао је свега довољно и био је задовољан, једино што га је жалостило било је то што нема потомства. Пошто је Бог волео Аврама подарио му је сина, Исака.

Исак је имао сина Јакова. Јаков је имао дванаест синова, од којих је касније настало дванаест племена израиљских. Јосифа, једног од синова Јаковљевих браћа су из зависти и мржње продала у Мисир (Египат). Због своје побожности и праведности он би спасен од Бога. Касније је он уживао велики углед међу Мисирцима, био је први до фараона. Када је наступила велика глад по целој земљи, он позва оца и браћу у Мисир, јер мисирске житнице, његовом заслугом, беху пуне. И тако их је спасао.

Мојсије Микеланђелова статуа

После смрти Јосифове његови потомци су били много мучени у Мисиру. Тада се Бог јави Мојсију, на брду Хориву, у облику пламена из купине која је горела, али није сагоревала, и рече му да изведе Јевреје из Мисира. Фараон није то дозволио, али уз Божју помоћ Мојсије учини многа чуда, и тако успе да изведе народ из Мисира. Путовање Јевреја у обећану земљу трајало је четрдесет година. Ишли су преко пустиње, хранили се маном, чудесном храном са неба, захваљујући којој никада нису осећали глад. Одећа и обућа нису им се цепале. Господ је Мојсију, на брду Синају, предао Десет заповести, које гласе:

1. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других Богова осим Мене.
2. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.
3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.
4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и обави све послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.
5. Поштуј оца и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
6. Не убиј.
7. Не чини прељубе.
8. Не укради.
9. Не сведочи лажно на ближњега свога.
10. Не пожели ништа што је туђе.

Осим Мојсија Јевреје су кроз цео Старозаветни период и други Свети пророци учили закону Божјем. Најпознатији цареви су: Давид и Соломон, Илија, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Амос, Осија и Малахија. Пророци су били побожни људи, које је сам Бог бирао, да би преко њих јављао људима своју вољу. Они су опомињали цареве и народ да се поправе и покају за своје грехе, и говорили им каква ће их казна стићи ако их не послушају, чинили разна чуда. Нису се бојали да кажу истину у очи и самим злим царевима, као и другим људима и због тога су често страдали, били гоњени, мучени и убијани. Сви пророци су предсказивали долазак Спаситеља. Цар Давид је хиљаду година пре Христа предсказао муке његове на крсту. Пророк Исаија предсказује “Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родити сина, и наденуће му име Емануило”(Иса. 7;14) (Емануило - с нама Бог). Један пророк је рекао да ће Месија бити рођен у Витлејему. Последњи пророк је био Свети Јован Крститељ или Претеча. Наравно све што су пророци о Христу рекли испунило се. Сви су се они трудили да олакшају народу живот под многим недаћама, тешећи га, одржавајући у њему веру у долазак Спаситеља света. Пророци нису могли да сасвим промене, тј. поправе људе, на којима је био прародитељски грех. Од тога греха ће их очистити тек Онај коме су Пророци припремали пут, Син Божји Исус Христос.

[уреди] Погледајте још

• Авраам
• Мојсије
• Књиге старог завета са скраћеницама