ИÑак Њутн
Из пројекта Википедија
ИÑак Њутн (енг. ser Isaac Newton) био је eнглеÑки физичар,математичар , аÑтроном , алхемичар и природни филозоф, који је Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð·Ð° већину људи једна од највећих личноÑти у иÑторији науке. Рођен је 4. јануара 1643 у ЕнглеÑкој, а преминуо 31. марта 1727. у Лондону.
Његова Ñтудија Математички принципи филозофије природе (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), објављена 1687, која опиÑује универзалну гравитацију и три закона кретања, поÑтавила је темеље КлаÑичне (Њутнове) механике и поÑлужила као пример за наÑтанак и развој других модерних физичких теорија. Изводећи из овог Ñвог ÑиÑтема Кеплерове законе кретања планета, он је био први који је показао да Ñе кретања тела на Земљи и кретања небеÑких тела потчињавају иÑтим физичким законима. Уједињујућа и детерминиÑтичка моћ његових закона довела је до револуције у науци и до даљег напретка и уздизања хелиоцентризма.
У механици, Њутн је такође указао на један нови, велики, значај принципа одржања импулÑа и момента импулÑа. У оптици, он је изумео рефлекÑиони (огледалÑки) телеÑкоп и открио да Ñе пропуштањем беле ÑветлоÑти кроз Ñтаклену призму она разлаже у Ñпектар Ñвих боја (у Ñкладу Ñа тврђењем Роџера Бејкона из 13. века). Њутн Ñе Ñнажно залагао у прилог чеÑтичне природе ÑветлоÑти. Он је такође формулиÑао емпиријÑки закон хлађења, проучавао брзину звука и предложио теорију о пореклу звезда. У математици, Њутн дели заÑлуге Ñа Готфридом Лајбницом за откриће инфинитезималног рачуна. Он је такође изложио и уопштену биномÑку теорему , развијајући на тај начин тзв. “Њутнов метод†за апрокÑимације нула функције и доприноÑећи проучавањима разлагања функција у редове.
ФранцуÑки математичар Жозе-Луј Лагранж чеÑто је изјављивао да је Њутн највећи геније који је икада живео, додајући једном да је он, такође, и “најÑрећнији, јер Ñе ÑиÑтем Ñвета не може открити и уÑтановити више него једнога путаâ€. ЕнглеÑки пеÑник ÐлекÑандар Поуп (Alexander Pope), дирнут Њутновим поÑтигнућима, напиÑао је чувени епитаф:
- Природа и природни закони у ноћној тами налазе ÑкривеноÑÑ‚;
- Бог рече “Ðека буде Њутн†и Ñве поÑтаде ÑветлоÑÑ‚.
- (Nature and nature's laws lay hid in night;
- God said "Let Newton be" and all was light.)
Садржај[Ñакриј] |
[уреди] Биографија
[уреди] Ране године
Њутн је рођен у ВулÑторпу поред КолÑтерворта, грофовија Линколншир, ЕнглеÑка (Woolsthorpe-by-Colsterworth, Lincolnshire, England). Рођен је у породици фармера који Ñу поÑедовали земљу и Ñтоку, и били према томе прилично богати. МеÑто у којем Ñе он родио било је око Ñедам миља удаљено од Грантама (Grantham), где је он каÑније похађао школу. По његовом влаÑтитом, каÑнијем, Ñведочењу, Њутн је рођен превремено и нико није очекивао да ће он дуго поживети. Његова мајка Хана ЕјÑкоу (Hannah Ayscough) рекла је да је његово тело у то време било тек толико велико да би могло да Ñтане у криглу пива. Његов отац, који Ñе такође звао ИÑак Њутн, био је Ñлободан Ñељак (фармер) и умро је три меÑеца пре Њутновог рођења, у време када је у ЕнглеÑкој трајао грађанÑки рат. Када је Њутну било три године, његова мајка Ñе преудала и отишла је да живи Ñа њеним новим мужем, оÑтављајући Ñвог Ñина на Ñтарање његовој баки (њеној мајци), Марџери ЕјÑкоу (Margery Ayscough).
Према Ерику Темпл Белу (Eric Temple Bell) и Ð¥. ИвÑу (H. Eves):
- Њутн је започео Ñвоје школовање у ÑеоÑкој школи, да би каÑније био поÑлат у КраљевÑку школу у Грантxаму (The King's School, Grantham), где је поÑтао најбољи ученик у школи. Док је ишао у ову школу он је био подÑтанар код локалног апотекара Вилијама Кларка и наводно је био заручен Ñа апотекаровом паÑторком, Ðном Стореј (Anne Storey), пре него што је отишао на Универзитет Кембриџ, у добу од 19 година. Како је Њутн поÑтајао Ñве више занеÑен Ñвојим Ñтудијама, романÑа Ñе поÑтепено хладила и гоÑпођица Стореј удала Ñе за неког другога. Како било, прича Ñе да је Њутн задржао за дуго Ñећање на ову љубав, али никада више није имао неку другу “драгану†и никада Ñе није оженио. [1]
Међутим, Белов и ИвÑов извор за ово тврђење, Вилијам Стокли и гоÑпођа ВинÑент (бивша гоÑпођица Стореј – која Ñе у Ñтвари звала Катрина, а не Ðна), једино Ñу рекли да је Њутн показивао “паÑију†према гоÑпођици Стореј док је био Ñтанар у Кларковој кући.
Отприлике од његове дванаеÑте године па док није напунио ÑедамнаеÑту, Њутн Ñе образовао, као што је речено, у КраљвÑкој школи у Грантаму, где Ñе његов Ð¿Ð¾Ñ‚Ð¿Ð¸Ñ Ñ˜Ð¾Ñˆ увек може видети на оквиру прозора од библиотеке. Он је повучен из школе и негде у октобру меÑецу 1659 нашао Ñе у ВулÑтропу од КолÑтерворта, где је његова мајка имала намеру да од њега направи фармера. Он је, према каÑнијим изјавама његових Ñавременика, био због овога дубоко неÑрећан. Изгледа да је Хенри СтоукÑ, управник КраљевÑке школе, убедио његову мајку да га поново пуÑти назад у школу како би могао да заврши Ñвоје образовање. Ово је он и учинио у Ñвојој деветнаеÑтој години, а његов школÑки уÑпех у завршној години био је задивљујући.
У јуну 1661, он је примљен у Тринити колеџ у Кембриџу. У то време предавања на колеџу заÑнивала Ñу Ñе углавном на ÐриÑтотеловом учењу, али Њутн је више волео да чита много напредније идеје модерних филозофа, као што je Рене Декарт, и аÑтронома Галилео Галилејa, Ðиколе Коперника и ЈоханеÑа Кеплера. У 1665. години, он открива генералиÑану биномÑку теорему, и почиње да развија математички апарат који ће каÑније прераÑти у тзв. инфинитезимални рачун. Убрзо пошто је Ñтекао Ñвоју диплому у 1665, Универзитет Ñе затвара, што је била мера предоÑтрожноÑти против “велике кугеâ€. Због тога, Ñледећих 18 меÑеци Њутн проводи код Ñвоје куће (у кући Ñвоје баке), где предано ради на инфинитезималном рачуну, проблемима из оптике и проналажењу закона гравитације.
[уреди] Средње године
[уреди] Математичка иÑтраживања
Њутн и Готфрид Лајбниц открили Ñу инфинитезимални рачун незавиÑно један од другог, кориÑтећи Ñваки Ñвоју ÑопÑтвену, јединÑтвену, нотацију (као што Ñу већина матеметичара то и чинили у то време). Мада је Њутн разрадио Ñвој метод годинама пре Лајбница, он није објавио о томе Ñкоро ништа Ñве до 1693, и потпуни увид у Ñвој инфинитезимални рачун пружио је тек 1704. У међувремену, Лајбниц почиње да објављује потпуни Ð¾Ð¿Ð¸Ñ Ñвог метода 1684. Поврх тога, Лајбницова нотација и “инфинитезимални метод†поÑтају опште прихваћени на континенту, а поÑле 1820 или ту негде, и у БританÑкој империји. Њутн је тврдио да је он био нерад да објави његов инфинитезимални рачун бојећи Ñе да би због тога могао бити иÑмеван. Почев од 1699, други чланови краљевÑког друштва оптужују Лајбница за плагијат, а овај Ñпор избија пуном Ñнагом у 1711. Тако започиње горка Њутнова раÑправа Ñа Лајбницом око приоритета открића инфинитезималног рачуна, која ће их пратити Ñкоро целог живота, Ñве до Ñмрти овог другог у 1716 години. Ова раÑправа Ñтвориће поделу између математичара Британије и континенталне Европе, која је можда за читав век уÑпорила напредак математике у Британији.
Њутну је одато признање за откриће генерализоване биномÑке теореме, важеће за било који екÑпонент. Он је открио Њутнове идентитете, Њутнов метод, клаÑификовао је криве конуÑних преÑека (полиноми трећег Ñтепена Ñа две променљиве), дао значајан Ð´Ð¾Ð¿Ñ€Ð¸Ð½Ð¾Ñ Ñ‚ÐµÐ¾Ñ€Ð¸Ñ˜Ð¸ коначних разлика, и био први који је кориÑтио разломачке индекÑе и употребио координатну геометрију да дође до решења Диофантинових једначина. Извршио је апрокÑимацију парцијалних Ñума хармонијÑких низова помоћу логаритама (претходник Ојлерове Ñумирајуће формуле) и био први који је кориÑтио Ñа Ñигурношћu математичке редове и обрнуте математичке редове. Он је такође открио и нову формулу за број пи (Ï€). ПоÑтао је профеÑор на ЛукаÑовој катедри математике у 1669. У то време, Ñваки предавач на Кембриџу или ОкÑфорду требало је да буде рукоположени англиканÑки Ñвештеник. Међутим, термин ЛукаÑовÑки профеÑор подразумевао је и додатак “не бити активан у цркви†(што Ñе подразумевало да би Ñе добило више времена за науку). Њутнов аргумент је био, да би га због овога требало изузети од рукоположења, и Ð§Ð°Ñ€Ð»Ñ II, чије је одобрење за ово било потребно, прихватио је овај његов аргумент. Тако је избегнут конфликт између Њутнових религијÑких погледа и ÐнгликанÑке ортодокÑије.
[уреди] Оптика
Од 1670 до 1672, Њутн је држао предавања из оптике. Током тог периода он је иÑтраживао појаву преламања ÑветлоÑти, показавиши да Ñе уз помоћ троÑтране призме бела ÑветлоÑÑ‚ може разложити у Ñпектар различитих боја, а да уз помоћ Ñочива и помоћу друге призме, овај Ñпектар може поново да Ñе Ñложи или ÑаÑтави у зрак беле ÑветлоÑти.

Такође је показао да један зрак обојене ÑветлоÑти када Ñе издвоји из овог Ñпектра даље не мења Ñвоја ÑвојÑтва чак и када Ñе пропушта кроз различита друга провидна тела. Њутн запажа да без обзира на то да ли је обојени зрак рефлектован (одбијен), раÑут или пропуштен кроз неки предмет, његова боја оÑтаје неизмењена. Из тога Ñледи закључак, да Ñу боје које ми опажамо резултат интеракције од раније већ обојене ÑветлоÑти Ñа телима, а не резултат тога како тела производе ÑветлоÑÑ‚. За више детаља о овоме, видети Њутнову теорију боја.
Из овог рада он изводи закључак да било који рефракциони телеÑкоп (телеÑкоп Ñа Ñочивима) треба да пати од проблема диÑперзије (раÑипања) беле ÑветлоÑти у разне боје, и ради тога конÑтруише рефлекÑиони телеÑкоп (телеÑкоп Ñа удубљеним огледалом), Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¿Ð¾Ð·Ð½Ð°Ñ‚ као Њутнов телеÑкоп, да би њиме избегао овај проблем. Он лично, Ñам је бруÑио огледало за Ñвој телеÑкоп, кориÑтећи тзв. Њутнове прÑтенове за процену квалитета оптике за Ñвој телеÑкоп, те је тако био у Ñтању да направи један нови аÑтрономÑки инÑтрумент, Ñупериоран у одноÑу на тадашње рефракционе телеÑкопе, пре Ñвега захваљујући већем пречнику огледала. Године 1671, КраљевÑко друштво замолило га је за једну демонÑтрацију његовог рефлекÑионог телеÑкопа.
Њихова заинтереÑованоÑÑ‚ охрабрила га је да објави Ñвој чланак “О бојиâ€, који је каÑније проширио у Ñвоје дело “Оптикаâ€. Када је Роберт Хук почео да критикује неке од Њутнових идеја, Њутн је био тиме толико повређен да Ñе удаљио од даљње јавне дебате. Ова два научника оÑтаће непријатељи Ñве до краја Хуковог живота.
Њутн је Ñматрао да Ñе ÑветлоÑÑ‚ ÑаÑтоји од чеÑтица, али да би објаÑнио преламање ÑветлоÑти ипак је морао да јој припише и талаÑна ÑвојÑтва. КаÑније Ñу, међутим, физичари углавном фаворизовали објашњење преламања ÑветлоÑти заÑновано иÑкључиво на њеној талаÑној природи. Данашња, квантна механика вратила Ñе Њутновој идеји о дуалној, талаÑно-чеÑтичној, природи ÑветлоÑти, мада данашњи концепт фотона као чеÑтица ÑветлоÑти веома мало подÑећа на Њутнове чеÑтице (Њутн је Ñматрао да преламање ÑветлоÑти наÑтаје убрзаваљем њених чеÑтица кроз гушћи медијум).
[уреди] Закон гравитације и закони кретања
Израз за центрифугалну Ñилу који КриÑтијан ХајгенÑ, објављује на Ñтраницама Ñвога чувеног дела “ЧаÑовник на клатноâ€, заједно Ñа тада већ познатим Кеплеровим законима кретања планета Сунчевог ÑиÑтема, омогућио је научницима да дођу до закључка да је гравитациона Ñила обрнуто Ñразмерна Ñа квадратом раÑтојања. Међу првима до овог прорачуна Ñу дошли три члана КраљевÑког друштва, физичар Хук, аÑтроном Едмунд Халеј и архитекта Рен, који Ñу о томе међуÑобно диÑкутовали у Лондону. Међутим, требало је рашити још тежи проблем, а то је како доказати да Ñе тело чија је путања елиптичног облика креће под утицајем Ñиле која опада Ñа квадратом удаљеноÑти. Или обрнуто, да Ñила обрнуте квадратне завиÑноÑти производи кретање тела по елипÑи, што би требало да поÑлужи као објашњење Првог Кеплеровог закона. Размишљајући коме би могли да Ñе обрате за решење овог проблема, који је надилазио њихове ÑпоÑобноÑти, Ñетили Ñу Ñе Њутна, и договорили да Ñе Халеј у њихово име обрати Њутну за помоћ. Халеј, који је био један од Ñекретара КраљевÑког друштва, то и чини, у авгуÑту меÑецу 1684, када поÑећује Њутна у Кембриџу. ИнтереÑантно је, да у тренутку када му Халеј Ñаопштава који је главни разлог његове поÑете, Њутн одмах на то одговара да је тај проблем већ решио. ОдноÑно да је доказао да из елиптичних путања кретања планета Ñледи закон обрнуте квадратне ÑразмерноÑти гравитационе Ñиле Ñа раÑтојањем. Међутим, како није одмах могао и да нађе међу Ñвојим папирима овај доказ, он обећава Халеју да ће му га накнадно поÑлати. И заиÑта, три меÑеца каÑније Халеју Ñтиже од Њутна папир Ñа Ñтрогo математички изведеним доказом и решењем овог проблема. Он тада поново путује код Њутна у Кембриџ Ñа намером да га наговори да овај рад објави, али тада затиче Њутна како ради на једном много општијем делу у које је овај рад укључен. Следеће три године Њутн предано и потпуно поÑвећен ради на даљем уопштавању и проширивању овог Ñвог дела под привременим називом “О кретању†да би, коначно, 1687 године, његов труд уродио Ñтварањем капиталног дела “Математички принципи филозофије природеâ€,(Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), које Ñе Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ñ‡ÐµÑто популарно назива кратким именом “Принципиâ€. ÐÑтроном Халеј ÑвојÑтвено Ñе залаже око поÑла штампања Њутнових “Принципаâ€, и чак на крају поÑеже за новцем и из ÑопÑтвеног џепа онда када је каÑа КраљевÑког друштва оÑтала иÑпражњена. Имајући то у виду можда није ни чудно, али је Ñвакако занимљиво, да је први тираж ове књиге, која је изазвала праву револуцију у науци и поÑлужила за заÑнивање модерне физике, изашао у мање од 400 примерака. Њутнови “Принципиâ€, као што је речено, предÑтављају његово капитално дело, зато што је њима обухваћен Њутнов целокупан Ð´Ð¾Ð¿Ñ€Ð¸Ð½Ð¾Ñ Ñ„Ð¸Ð·Ð¸Ñ‡ÐºÐ¾Ñ˜ механици. Централно меÑто ове књиге припада Њутновом закону гравитације и његовим законима кретања (I, II и III Њутнов закон), што предÑтавља тријумф његовог “дедуктивног методаâ€. ОÑим тога, он на тај начин доказује да је механичка кретања Ñвих тела у природи могуће ÑвеÑти на Ñвега три проÑта физичка закона, што Ñамо по Ñеби Ñведочи о универзалноÑти овог његовог дела и иниверзалноÑти физике као науке. Велики Ð´Ð¾Ð¿Ñ€Ð¸Ð½Ð¾Ñ ÐŠÑƒÑ‚Ð½Ð¾Ð²Ð¸Ñ… “Принципа†ÑаÑтоји Ñе, такође, и у томе што они отварају врата за широку примену математике у физици, одноÑно доприноÑе заÑнивању модерне физике, као пре Ñвега математичке науке.

Међутим, приликом пиÑања ове књиге Њутн избегава да кориÑти у доказима Ñвоје главно математичко откриће, инфинитезимални рачун, Ñматрајући да ће тако Ñаму књигу учинити разумљивијом и приÑтупачнијом за читаоце. Ова чињеница каÑније ће поÑтати један од главних узрока Ñпорења око приоритета открића инфинитезималног рачуна, и поÑтати главни узрок Њутновог Ñукоба Ñа Готфридом Лајбницом, поред других замерки које је Лајбниц имао на Њутнов закон гравитације и замиÑао празног проÑтора вакуума, које проиÑтиче из овог као и оÑталих Њутнових закона.
[уреди] Њутнова јабука
ПоÑтоји популарна прича о томе како је једна јабука која је пала Ñа дрвета инÑпириÑала Њутна да формулише његову теорију гравитације. ИлуÑтратори и цртачи карикатура и Ñтрипова иду још и даље, Ñугерушући да је јабука у Ñтвари пала Њутну право на главу и да је тај ударац на неки начин учинио га ÑвеÑним гравитационе Ñиле. Ðон Кондуит (John Conduitt), Њутнов помоћник у време док је он био управник КраљевÑке ковнице новца ( Ñлично нашем данашњем положају Гувернера народне банке ) и муж Њутнове нећаке, пишући о Њутновом животу опиÑао је овај догађај на Ñледећи начин:
Године 1666 он је опет напуÑтио Кембриџ и одмарао Ñе код Ñвоје мајке у Линколнширу. Док Ñе замишљено шетао по башти кривудајући тамо и онамо, пала му је на памет миÑао да Ñила гравитације (која преноÑи јабуку Ñа дрвета на земљу) није ограничена на неку одређену удаљеноÑÑ‚ од Земље, него да та Ñила допире много даље него што ми обично миÑлимо. Зашто не толико далеко као што је МеÑец удаљен и, ако је то тако, она мора утицати на његово кретање, рецимо задржавати МеÑец на његовој орбити, поÑле чега Ñе бацио на прорачунавање ефеката ове његове претпоÑтавке.
Питање није било да ли гравитација поÑтоји, него да ли њено деловање допире тако далеко од Земље да би могла да буде такође и Ñила која задржава МеÑец на његовој орбити. Њутн је показао да, ако Ñила гравитације опада (обрнуто је Ñразмерна) Ñа квадратом раÑтојања, на оÑнову тога може Ñе израчунати период МеÑечеве орбите, и то у веома доброј ÑаглаÑноÑти Ñа измереним подацима. Он је даље претпоÑтавио да је иÑта Ñила одговорна и за кретања планета по њиховим орбитама, као и друга орбитална кретања и, у Ñкладу Ñ Ñ‚Ð¸Ð¼Ðµ, назвао је ову Ñилу “универзална гравитацијаâ€.
Њутнов Ñавременик, пиÑац Вилијам Стакли (William Stukeley), забележио је у Ñвојим “Сећањима из живота Сер ИÑака Њутна†разговор Ñа Њутном у КенÑингтону, 15 априла 1726, у којем Ñе Њутн подÑећа како је “недавно предÑтава о гравитацији дошла у његове миÑли. Било је то приликом пада једне јабуке Ñа дрветаâ€, рекао је Њутн у једном замишљеном раÑположењу. "Зашто је то тако да јабука увек пада вертикално Ñа дрвета на Земљу", питао је Њутн Ñам Ñебе. "Зашто Ñе не креће на Ñтрану или навише, него увек пада преме центру Земље.â€
Ðа Ñличан начин и Волтер пише у Ñвом “ЕÑеју о ЕпÑкој поезији†(1727), “Сер ИÑак Њутн ходајући по Ñвојој башти, помиÑлио је по први пут на Ñвој ÑиÑтем гравитације, гледајући једну јабуку како пада Ñа дрвета.â€
Ова објашњења предÑтављају вероватно преувеличавања Њутнове ÑопÑтвене приче о томе како је Ñедео поред прозора Ñвоје куће у ВулÑтроп Манору и гледао јабуку како пада Ñа дрвета.
За многа Ñтабла тврди Ñе да Ñу дрво јабуке коју је Њутн опиÑао. У КраљевÑкој школи у Грантаму тврде да је школа неку годину каÑније добавила Ñеби ово Ñтабло, тако што га је ишчупала Ñа кореном и пребацила у управникову башту. ОÑобље "Ðационалног труÑта за надзор над меÑтима од иÑторијÑке важноÑти и природних лепота", у чијем је влаÑништву Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ ÐŠÑƒÑ‚Ð½Ð¾Ð²Ð° кућа ВулÑтроп Манор, оÑпоравају ово и тврде да је дрво које Ñе налази у њиховој башти оно које је Њутн опиÑао. Потомак оригиналног дрвета јабуке може Ñе видети како раÑте иÑпред главне капије Тринити Колеџа, у Кембриџу, нешто ниже од Ñобе у којој је Њутн Ñтановао када је ту Ñтудирао.
[уреди] КаÑнији живот

Током 1690-их година Њутн је напиÑао већи број религиозних трактата (раÑправа) бавећи Ñе буквалним тумачењима Библије. Хенри Мурово веровање у унивезум и одбацивање картезијанÑког дуализма могло је имати утицаја на ове Њутнове религиозне идеје. МануÑкрипт који је он поÑлао Ðону Локу, у којем он оÑпорава поÑтојање Ñветог ТројÑтва није никада објављено. КаÑнији радови – “Допуна хронологије краљевÑтва Ñтарог века†(1728) и “Примедбе на рачун пророчанÑтава Данилових и апокалипÑе Ñветог Јована†(1733) – били Ñу објављени поÑле његове Ñмрти. Он је такође поÑветио велики део Ñвога времена алхемији (видети иÑпод).
Њутн је такође био и члан енглеÑког парламента од 1689 до 1690, као и у 1701, али његов једини забележени коментар у парламенту била је жалба због хладноће и промаје у Ñали и захтев да Ñе затвори прозор.
Њутн је прешао у Лондон да би преузео дужноÑÑ‚ управника КраљевÑке ковнице новца, 1696, положај који је Ñтекао под покровитељÑтвом ЧарлÑа Монтагија (Charles Montagu) првог Ерла од ХалифакÑа, тадашњег миниÑтра финанÑија. Он је преузео одговорноÑÑ‚ над енглеÑким великим ковањем новца, понекад Ñтајући на жуљ управнику ЛукаÑу (и издвејÑтвујући Едмонду Халеју поÑао помоћног контролора привремене ЧеÑтер филијале). Њут је поÑтао вероватно најпознатији управник КраљевÑке ковнице, након ЛукаÑове Ñмрти у 1699, и на том положају оÑтао је Ñве до Ñвоје Ñмрти. Ово запоÑлење требало је да буде Ñинекура (поÑао без много одговорноÑти или ангажовања), али Њутн га је Ñхватио озбиљно, оÑлобађајући Ñе Ñвојих дужноÑти у Кембриџу 1701, и кориÑтећи Ñвоју моћ да реформише валуту и да кажњава “гребаторе†(преваранте који Ñу гребали материјал Ñа ивица златних и Ñребрних новчића и тако обезвређивали њихову вредноÑÑ‚-ради тога Ñу новчићи каÑније израђивани Ñа назубљеним ивицама) и фалÑификаторе новца. Као управник ковнице Њутн је неофицијелно пребацио фунту Ñтерлинга из Ñребрног у златни Ñтандард, Ñтварањем везе између златника и Ñребрног пенија по оÑнову “Закона Краљице Ðнеâ€. То Ñу биле велике и значајне реформе у то време, које Ñу значајно поправиле богатÑтво и ÑтабилноÑÑ‚ ЕнглеÑке. Звог овог његовог рада у ковници новца, више него због његових пређашњих доприноÑа науци, он је Ñтекао титулу витеза (Сера) у Ñлужби Краљице Ðне , 1705 године.
Њутн је 1703 поÑтао предÑедник КраљевÑког друштва и члан француÑке Ðкадемије наука. Ðа положају предÑедника КраљевÑког друштва он је Ñтекао непријатеља у Ðону ФламÑтиду (John Flamsteed), краљевÑком аÑтроному, тако што је преурањено објавио и кориÑтио у Ñвојим Ñтудијама ФлемÑтидов звездани каталог.
Њутн је умро у Лондону, 20. марта 1927, и Ñахрањен је у ВеÑтминÑтерÑкој опатији. Његова полу-нећака, Катрина Бартон Кондуит (Catherine Barton Conduitt), помагала му је као домаћица у друштвеним поÑловима у његовој кући у Ðермин улици (Jermyn Street)у Лондону, и он је био њен “веома вољени ујакâ€, у Ñкладу Ñа његовим пиÑмом које јој је упутио док Ñе опорављала од богиња. Мада Њутн није имао деце, он је у задњим годинама живота завештао Ñвојим рођацима већину Ñвога наÑледÑтва, тако да је умро практично без теÑтамента. Његова знатна покретна имовина подељена је равноправно између његових оÑам полу-нећака и полу-нећакиња (три Пилкингтона, три СмитÑа и два Бартона, укључујући и Катрину Бартон Кондуит. Његово имање у ВулÑтроп Манору прешло је у руке његовог законитог нÑледника, Ðона Њутна (Само Бог зна зашто је тако велики човек имао тако лошег репрезента), који је, поÑле шеÑÑ‚ година “борби петлова, коњÑких трка, банчења, и лудовања†био принуђен да Ñтави хипотеку над имањем ВулÑтроп Манор и да га тако прода пре Ñвоје Ñмрти уÑлед једне неÑреће у пијаном Ñтању.
Ðакон Ñмрти, у Њутновом телу откривена је значајна количина живе, што је вероватно поÑледица његових алхемијÑких трагања. Ово тровање живом можда би могло објаÑнити Њутново екÑцентрично понашање у каÑнијим годинама живота.
[уреди] ОÑтала интереÑовања
Ðаучна открића ИÑака Њутна Ñу добро позната, међутим, његови интереÑи Ñу Ñе, оÑим математике, физике, механике, аÑтрономије, такође проÑтирали и на друге облаÑти Ñазнања. Та Њутнова иÑтраживања Ñу мало позната Ñавременом читаоцу, мада Ñу Ñвојевремено око њих вођени бурни Ñпорови. Ð”Ð°Ð½Ð°Ñ Ð½Ð°Ñ ÑƒÐ¿Ð¾Ð·Ð½Ð°Ñ˜Ñƒ Ñа овим иÑтраживањима обично у оваквој интерпретацији: "ПоÑледњих година Ñвог живота Њутн је потпуно запоÑтавио иÑтраживања у облаÑти математике, физике и аÑтрономије, а почео поклањати много пажње теологији и напиÑао велики број дела о том предмету." [Орленко, 1927.]. "Сва Њутнова теолошка дела предÑтављају нерационално трошење времена..." [Орленко, 1927].
При томе Ñе обично указује на Ñледећа дела И. Њутна:
- 1) "Observations upon the Prophecies of Holy. Writ.; particularly the Prophecies of the Apocalypse of S. John" ("Примедбе о пророчанÑтвима Светог ПиÑма, поÑебно о пророчанÑтвима ÐпокалипÑе Ñв. Јована");
- 2) "An Historical account of two notable corruptions of Scripture" ("ИÑторијÑки Ð·Ð°Ð¿Ð¸Ñ Ð¾ двема значајним изменама текÑта ПиÑма").
Њутнови коментатори примећују да ови његови радови не предÑтављају поÑебан научни Ð¸Ð½Ñ‚ÐµÑ€ÐµÑ Ð¸ цитирају речи француÑког пиÑца и иÑтраживача профеÑора Луја Фигјеа (Louis Figuier), који је изражавао жаљење поводом тога што је Њутн трошио време на теолошка иÑтраживања. Савремени читалац, упознавши Ñе Ñа таквим коментарима, обично губи Ð¸Ð½Ñ‚ÐµÑ€ÐµÑ Ð·Ð° те "чудне" Њутнове радове. Поврх тога, код њега Ñе формира оÑећање да ови теолошки радови иÑцрпљују научно наÑлеће ИÑака Њутна поÑвећено проблемима датирања. Мећутим, то није тако.
УÑтвари, Ñавремени читалац није ÑвеÑтан да тиме пропушта интереÑантне (и практично заборављене) Њутнове радове, чија Ñе актуелноÑÑ‚ и значај може оценити тек данаÑ. ОÑновни Њутнови радови, повезани Ñа проблемима хронологије, ниÑу два наведена рада, већ ÑаÑвим други.
Њутн Ñе много година бавио анализом хронологије. Ðко покушамо кратко да формулишемо резултате његове анализе, они Ñ›e изгледати овако. Ðеобично велики број датума, припиÑаних Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¾Ð²Ð¸Ð¼ или оним догаћајима древноÑти, није у Ñкладу Ñа резултатима природнонаучних метода датирања. Да биÑмо прецизирали те датуме, треба их углавном подмладити тј. померити многе догаћаје ближе нама.
Савремени коментар: "Њутн Ñе такође бавио хронологијом, која је у то време Ñпадала у математичке науке (Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ñ˜Ðµ та традиција изгубљена), и резултат његовог рада у тој облаÑти предÑтављају Ñледећа два штампана дела:
- 1) "Кратка хроника иÑторијÑких догађаја, почев од првих у Европи до покоравања ПерÑије од Ñтране ÐлекÑандра МакедонÑког" ("Brevis chronica, a prima rerum in Europa gestarum memoria ad Persidem ab Alexandro Magno in potestatem redactam"),
- 2) "ИÑправна хронологија древних царÑтава" ("Chronologia veterum regnorum emendata")..." B. [358] y нашем ÑпиÑку литературе. По Ñвему Ñудећи, пуни ÑпиÑак публикованих радова И. Њутна може Ñе видети у "The British Library General Catalogue of Printed Books to 1975" (London, 1984, Vol. 236). По том приручнику, треће и поÑледње прештампавање рада 2 било је 1770. године. Ð’. такође [Newton, 1988].
Њутн је подвргао хронологију древноÑти изузетно великој транÑформацији. Ðеке (врло малобројне) догађаје померио је у прошлоÑÑ‚. To ce одноÑи, рецимо, на легендарни поход аргонаута. Њутн је Ñматрао да тај поход није био у X веку пне. (како је Ñматрано у Њутново време), већ у XIV веку пне. УоÑталом, датирање овог догађаја је веома разнолико и у каÑнијим хронолошким иÑтраживањима. Ðли је у целини нова Њутнова хронологија ÑуштинÑки краћа од традиционалне (Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¿Ñ€Ð¸Ñ…Ð²Ð°Ñ›ÐµÐ½Ðµ). Већину догађаја он је померио навише, у Ñмеру подмлађивања, ближе нама.
"У оÑновним Њутновим иÑторијÑко-теолошким радовима Ñабрани Ñу иÑторијÑки материјали фантаÑтични по Ñвом обиму. To je плод четрдеÑетогодишњег рада, напрегнутог иÑтраживања, огромне ерудиције. У Ñуштини, Њутн је прегледао Ñву оÑновну литературу о древној иÑторији и Ñве оÑновне изворе, почев од античке и иÑточне митологије... " [Кузњецов, 1982]. "Циљ Њутнових иÑторијÑко-теолошких радова... је да Ñкрати хронолошке оквире древних времена... " [Кузњецов, 1982].
"Њутн кориÑти текÑтолошку и филолошку критику, аÑтрономÑке прорачуне повезане Ñа помрачењима Сунца (!), изучава огромну литературу, показујући изузетну фантазију у новим интерпретацијама иÑторијÑких догађаја, да би Ñкратио хронологију древноÑти. Њему Ñе чини да је та нова хронологија, уÑклађена Ñа библијÑким оквиром, веродоÑтојна. 'Кратку хронику’ Њутн завршава речима: 'СаÑтавио Ñам ову хронолошку таблицу да бих уÑкладио хронологију Ñа током иÑторијÑких догађаја, Ñа аÑтрономијом, Ñа Ñветом иÑторијом и Ñа Ñамом Ñобом, уклонивши многобројне противречноÑти, на које Ñе жалио још Плутарх. He претендујем на то да је таблица тачна до у годину. Могуће Ñу грешке од пет или деÑет година, понегде можда и двадеÑет, али не много више...' " [Кузњецов, 1982].
Упоређујући Њутнове закључке Ñа Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¿Ñ€Ð¸Ñ…Ð²Ð°Ñ›ÐµÐ½Ð¸Ð¼ датумима древних догађаја, Ñавремни коментатори неизбежно долазе до мишљења да је Њутн био у заблуди: "Ðаравно, у недоÑтатку дешифрованог клинаÑтог пиÑма и хијероглифа, у недоÑтатку података археологије, која тада још није поÑтојала, окован претпоÑтавком иÑправноÑти библијÑке хронологије и вером у реалноÑÑ‚ митова, Њутн је грешио не за деÑет или чак и Ñто година, него за миленијуме, и његова хронологија је далека од иÑтине чак и што Ñе тиче Ñаме реалноÑти неких догађаја. Ð’. ВинÑтон је пиÑао у Ñвојим уÑпоменама: 'Сер ИÑак je y облаÑти математике чеÑто увиђао иÑтину Ñамо путем интуиције, чак и без доказа... Ðли иÑти тај Ñер ИÑак Њутн је ÑаÑтавио хронологију... Ðли та хронологија не вреди више од оштроумног иÑторијÑког романа, што Ñам дефинитивно доказао у Ñвом делу које оповргава ову хронологију. О, како Ñлаб може бити највећи од Ñвих Ñмртника у неким Ñтварима' " [Кузњецов, 1982]. Познато је такође да је Њутн неколико деÑетина пута Ñвојеручно препиÑивао прву и оÑновну главу Ñвог рада [Кузњецов, 1982].
"У поменутим радовима из хронологије Њутн је показао широко познавање материјала, који Ñе одноÑе на изабрану тему, показао Ñвоје умеће да даје оштроумна објашњења, али је, како је показао Фрере, дошао до ÑаÑвим погрешних закључака" [Oрленко, 1927]. Међутим, упознавање Ñа радовима опонената Њутна и Морозова показује да они не Ñадрже озбиљне контрааргументе. ОÑновни аргумент опонената је позивање на традицију и ауторитет првих хронолога XVI века.
Објављивање Њутновог рада изазвало је много одјека. У оÑнови Ñу имали негативни карактер ("заблуде поштованог дилетанта" и Ñлично). УоÑталом, било је објављено и неколико радова који Ñу подржавали Њутна. Шта је изазвало такву негативну реакцију опонената? Да биÑмо то Ñхватили, треба макар укратко навеÑти промене древних датума које је предлагао Њутн. Он је изучавао углавном хронологију Старог Египта и Старе Грчке пре наше ере (за анализу "млађих" епоха вероватно није имао довољно времена).
Ðапример, Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¿Ñ€Ð¸Ñ…Ð²Ð°Ñ›ÐµÐ½Ð° хронологија Ñмешта почетак управе првог египатÑког фараона МенеÑа (Мене) приближно у 3000. годину п.н.е. Њутн пак овај догађај датира у 946. год. пне. Померање навише изноÑи приближно 2000 година. Ðко Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¼Ð¸Ñ‚ о Тезеју датирамо у XV век пне., Њутн је тврдио да Ñу Ñе ти догађаји деÑили око 936. год. пне. Дакле, померање навише је приближно 500 година. Ðко Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð·Ð½Ð°Ð¼ÐµÐ½Ð¸Ñ‚Ð¸ ТројанÑки рат датирамо приближно у 1225. год. пне. [Блер, 1809], Њутн је тврдио да Ñе тај догађај деÑио 904. год. пне. Значи, померање навише је приближно 320 година. И тако даље. Сажето Ñе оÑновни Њутнови закључци формулишу овако.
Део иÑторије Старе Грчке померио је временÑки навише у проÑеку за 300 година ближе нама. ИÑторију Старог Египта (која, у Ñкладу Ñа Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¿Ñ€Ð¸Ñ…Ð²Ð°Ñ›ÐµÐ½Ð¾Ð¼ верзијом, обухвата неколико хиљада година, од 3000. године пне. навише), Њутн је померио навише и Ñажео у временÑки одÑечак дужине Ñвега 330 година: од 946. године пне. навише. При томе је неке оÑновне датуме иÑторије Старог Египта Њутн померио навише за приближно 1800 година. Ðије неопходно објашњавати да, без обзира на Ñву хаотичноÑÑ‚ ових промена датирања, оне указују на неопходноÑÑ‚ пажљиве анализе Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¿Ñ€Ð¸Ñ…Ð²Ð°Ñ›ÐµÐ½Ðµ традиционалне верзије.
Њутн је Ñтигао да ревидира Ñамо датуме Ñтарије од 200. године пне. Његова разматрања Ñу имала партикуларан карактер, и он није уÑпео да открије неки ÑиÑтем у тим променама датирања (на први поглед потпуно хаотичним). Значајно је да Ñе његове делимичне транÑлације датума запрепашћујуће Ñлажу Ñа даљим Морозовљевим иÑтраживањима. Вероватно да Морозов (академик Ð. Ð. Морозов 1854-1946) није знао за Њутнов рад, због реткоÑти и чињенице да Ñу ти радови већ пали у заборав. Због тога је задивљујуће да Ñе многи Морозовљеви закључци Ñлажу Ñа Њутновим тврђењима. (Фоменко)
[уреди] Футоноте и референце
- ^ Bell, E.T. [1937] (1986). Men of Mathematics, Touchstone edition, New York: Simon & Schuster, pp. 91-2.
[уреди] Извори
[уреди] Референце
- Bell, E.T. (1937). Men of Mathematics. New York: Simon and Schuster. ISBN 0-671-46400-0. Excerpt
- Christianson, Gale (1984). In the Presence of the Creator: Isaac Newton & his times. New York: Free Press. ISBN 0-02-905190-8. This well documented work provides, in particular, valuable information regarding Newton's knowledge of Patristics
- interview with James Gleick: "Isaac Newton" (Pantheon). WAMU's The Diane Rehm Show Friday, June 13, 2003 (RealAudio stream). Добављено дана March 8, 2005.
- Sir Isaac Newton. School of Mathematics and Statistics, University of St. Andrews, Scotland. Добављено дана March 8, 2005.
- The Newton Project. Imperial College London. Добављено дана March 8, 2005.
- Westfall, Richard S. (1980, 1998). Never at Rest. Cambridge University Press. ISBN 0-521-27435-4.
- Craig, John (1963). “Isaac Newton and the Counterfeitersâ€, Notes and Records of the Royal Society (18). London: The Royal Society.
- "The Invisible Science." Magical Egypt. Chance Gardner and John Anthony West. 2005.
[уреди] Литература
- Милорад Млађеновић, "Развој физике-Механика и гравитација", ГрађевинÑка књига, Београд
- Berlinski, David, Newton's Gift:How Sir Isaac Newton Unlocked the System of our World, ISBN 0-684-84392-7 (hardback), also in paperback, Simon & Schuster, (2000).
- Christianson, Gale E. In the Presence of the Creator: Isaac Newton and His Times. Collier MacMillan, (1984). 608 pages.
- Dampier, William C. & M. Dampier. Readings in the Literature of Science. Harper & Row, New York, (1959).
- Gjertsen, Derek. The Newton Handbook, Routledge & Kegan Paul, (1986).
- Gleick, James. Isaac Newton. Knopf, (2003). hardcover, 288 pages, ISBN 0-375-42233-1.
- Hawking, Stephen, ed. On the Shoulders of Giants. ISBN 0-7624-1348-5 Places selections from Newton's Principia in the context of selected writings by Copernicus, Kepler, Galileo and Einstein.
- Hart, Michael J. The 100. Carol Publishing Group, (July 1992), paperback, 576 pages, ISBN 0-8065-1350-0.
- Keynes, John Maynard. Essays in Biography. W W Norton & Co, 1963, paperback, ISBN 0-393-00189-X. Keynes had taken a close interest in Newton and owned many of Newton's private papers.
- Newton, Isaac. Papers and Letters in Natural Philosophy, edited by I. Bernard Cohen. Harvard University Press, 1958,1978. ISBN 0-674-46853-8.
- Newton, Isaac (1642-1727). The Principia: a new Translation, Guide by I. Bernard Cohen ISBN 0-520-08817-4 University of California (1999) Warning: common mistranslations exposed!
- Shapley, Harlow, S. Rapport, and H. Wright. A Treasury of Science; "Newtonia" pp. 147-9; "Discoveries" pp. 150-4. Harper & Bros., New York, (1946).
- Simmons, J. The giant book of scientists -- The 100 greatest minds of all time, Sydney: The Book Company, (1996).
- Villamil (de), Richard. Newton, The man. G.D. Knox, London, 1931. Preface by Albert Einstein. Reprinted by Johnson Reprint Corporation, New York (1972). Richard de Villamil discovered in 1928 Newton's library.
- Whiteside, D. T. The Mathematical Papers of Isaac Newton - 8 volumes, Cambridge University Press, Cambridge, (1967-81).
- Isaac Newton, Sir; J Edleston; Roger Cotes, Correspondence of Sir Isaac Newton and Professor Cotes, including letters of other eminent men, London, John W. Parker, West Strand; Cambridge, John Deighton, 1850. – Google Books
[уреди] Спољашње везе
- Портрети ИÑака Њутна
- Још портрета ИÑака Њутна
- Дела Isaac Newton на Пројекту Гутенберг
- Newton Research Project
- PDF of Newton's Principia: 1687, 1713, and 1726 editions
- Newton's Principia - read and search
- Portraits of Isaac Newton
- Sir Isaac Newton Scientist and Mathematician
- Rebuttal of Newton's astrology
- Newton's Religious Views Reconsidered
- March 5-June 12, 2005 Isaac Newton's personal copy of Principia at Huntington Library
- Newton's Royal Mint Reports
- Newton's Dark Secrets NOVA TV programme.
- Stanford Encyclopedia of Philosophy: Newton's views on space, time, and motion
- Newton's Castle Educational material
- The Chymistry of Isaac Newton Research on his Alchemical writings
- The Isaac Newton Institute for Mathematical Sciences
- Isaac Newton's black-box science theory
- Isaac Newton on £1 note.
- FMA Live! Cool program for teaching Newton's laws to kids
- Newton's religious position