Ијекавски изговор
Из пројекта Википедија
|
Ијекавски изговор (такође јекавски изговор) је један од три изговора српског језика и први који је прихваћен у књижевном језику. Од преостала два, у књижевни језик је ушао још екавски, док је икавски изговор књижевнo неправилан за употребу.
Народни говори који користе ијекавски изговор су сви говори Црне Горе, говори западне Србије и Санџака, као и већина говора у Босни и Херцеговини и Хрватској.
Ијекавски изговор има најдужу традицију у српском језику. Овим изговором је писан велики дио српске народне књижевности.
Ијекавским изговором старосрпско слово јат замјењује се на четири начина:
- са ије на дугим слоговима и послијеакценатским дужинама (млијеко, вријеме, дијете) - изузеци: сјенка, мјеста (ген. множ. од мјесто), вјерник, итд.;
- са је на кратким слоговима и на кратким слоговима којима претходи глас р ако је то р на почетку ријечи или се испред њега налази самогласник (сјећање, рјечни, мјесто, дјеца);
- са е на кратким слоговима којима претходи глас р ако се испред р налази неки сугласник (брегови, срећа);
- са и испред самогласника и гласова ј, љ, њ, ћ и ђ (дио, пријашњи, приђашњи) - изузетак: сјео.
У случајевима када се јат замјењује са је, ако се испред налазе л и н, они ће јотовањем прећи у љ и њ: хљеб, њега.
У многим ијекавским говорима присутно је јекавско јотовање, гласовна промјена која није ушла у књижевни језик, а по њој се д и т испред је јотују у ђ и ћ (ђевојка, ћерати). Потпуно јекавско јотовање је кад се и с испред је јотује и пређе у меко ш (шјекира, гдје се шј изговара као један глас, умекшано ш, слично пољском слову ś и руском слову щ).
Поред српског, који равноправно признаје екавски и ијекавски изговор, и хрватски и бошњачки књижевни језици су ијекавски.
