Компакт диск
Из пројекта Википедија
Компакт диск (скраћено CD, енг. Compact disc) је оптички медијум за похрањивање дигиталних података. Први примерци компакт диска су произведени почетком 80-тих година од Филипса (Philips) и Сонија (Sony) као медијум за похрањивање музичких података и замјена за тадашњи стандардни носач звука - поливинилну плочу. Касније је тај формат проширен за снимање и других врста података. Као CD-ROM (енг. Compact disk - read only memory) се крајем 20.тог вијека користи као медијум за снимање свих врста података за персоналне рачунаре.
[уреди] Историја
70-тих година 20-тог вијека су инжењери многих компанија из свјетске електронске индустрије експериментисали са снимањем музике. Први прототипи су се заснивали на магнетним медијима за снимање, као на пример класична аудио касета. Као прво на тржишту се 1977. појавило рјешење фирме Сони засновано на бетамакс-видеорекордеру. Купци ипак нису били задовољни тим незграпним уређајем и његовим квалитетом снимања. Сони је даље развијао специјалне методе побољшавања квалитета звука и за уклањање масивних звучних сметњи при снимању звука. Као тест тих нових метода је у септембру 1978. тајно снимљена проба конзерта Херберта фон Карајана. Касније је господин Херберт фон Карајан од стране Сонија позван да да оцјену квалитета звука направљених снимака.
У исто вријеме је фирма Филипс радила на оптичком снимању слике, које је требало да револуционира видеотехнику. Брзо се развила идеја, ту технологију користити и за снимање дигиталног звука. Обје фирме су се убрзо нашле конфронтиране са следећим проблемом:
На тада планиране плоче пречника 30 центиметара, при снимању могли су да сниме око 30 минута видео материјала или 13 сати и 20 минута аудио материјала! Сонију је било јасно - да је из економских разлога (са становишта музичке индустрије) такав концепт неодржив. Слиједећи пословицу, "не сијеци грану на којој сједиш", су обје фирме одбациле ту технологију, односно тај формат носача звука.
Тражећи погодан формат, као и оптималну количину, односно дужину звучног материјала, су се на Сонијев приједлог обје фирме договориле да на тај будући носач звука мора стати бар Бетовенова девета синфонија у пуној дужини. Тај приједлог је потицао од тадашњег подпредсједника Сонија Норија Оге, који је био образовани оперски пјевач, и који је већ дуго имао жељу да слуша Бетовенову девету у једном дијелу, без мијењања носача звука. Огова омиљена верзија Херберта фон Карајана трајала је 66 минута, док су се техничари орјентисали по тада најдужој верзији Вилхелма Фуртвенглера. Снимак из 1951. године трајао је тачно 74 минута. Тих 74 минута су, прерачунато на потребан пречник носача звука за ту количину звучног материјала, значили пречник од 12 центиметара. 1980. године је од стране тих фирми објављен стандард за снимање аудио података (енг. Rainbow Books). 1. октобра 1982 је изашао први уређај за слушање (енг. CD-Player) а већ 1988. године је произвођено 100 милиона компакт дискова годишње.
Код пречника отвора у средини (14 милиметара) су Холанђани (Филипс) водили главну ријеч. Као упоредна вриједност за ту величину је коришћен пречник тада најмањег новчића на свијету - холандских 10-центи (такозвани дубелтје).
