Маратон (спорт)
Из пројекта Википедија
Мада се маратон понекад користи као термин за било коју атлетску дисциплину која захтева велику издржљивост, прецизније се овај израз употребљава за трку на 42,195 m (26 миља и 385 јарди).
Име "маратон" долази од легенде о Филипидесу, грчком војнику, који је, према легенди, трчао од града Маратона до Атине да јави да су Персијанци поражени у Маратонској бици, а одмах потом издахнуо. Не постоје докази да се такав догађај стварно одиграо: према грчком историчару, Херодоту, Филипидес је у ствари трчао од Атине до Спарте. Легенду да је трчао од Маратона до Атине су измислили каснији аутори, и она се појављује у Плутарховој књизи О Слави Атине у првом веку нове ере. Међународни Олимпијски Комитет процењује раздаљину од Маратонског бојишта до Атине на 34,5 km (21,4 миља).
Садржај |
[уреди] Дужина
| Година | Дужина (km) |
| 1896. | 40 |
| 1900. | 40,26 |
| 1904. | 40 |
| 1906. | 41,86 |
| 1908. | 42.195 |
| 1912. | 40,2 |
| 1920. | 42,75 |
| Од 1924. |
42,195 |
Дужина маратона није испрва била стандардизована, важно је било само да се сви атлетичари такмиче на истој стази. Тачна дужина олимпијског маратона је варирала у зависности од руте која је одређивана за свако такмичење. Прва и трећа маратонска трка су биле у дужини од 40 km (24,85 миља).
1908. олимпијски маратон у Лондону је требало да стартује код Виндзорског дворца, а да се заврши на олимпијском стадиону, али су организатори трке одлучили да се трка заврши испред ројал бокса (Royal Box). Ово је стазу учинило дугом 42,195 km. На 6 олимпијских игара између 1900. и 1920, било је 6 различитих дужина, укључујући и 2 нове дужине после Британских игара 1908.
Фиксирана дужина од 42,195 km је усвојена 1921, од стране Међународне Аматерске Атлетске Федерације (ИААФ) као званична дужина маратона.
[уреди] Историја
Идеја организоваања трке је потекла од Мишела Бреала (Michel Bréal), чија је жеља била да се маратон уврсти у програм првих модерних Олимпијских игара, одржаних 1986. у Атини. Ову идеју су снажно подржали Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара, као и Грци. Грци су организовали квалификациону трку за олимпијски маратон, и на овом првом маратону је победио Чарилаос Василакос (Charilaos Vasilakos) са временом од 3 сата и 18 минута. Спиридон "Спирос" Луис је стигао пети на квалификацијама, али је на олимпијади победио са временом од 2 сата, 58 минута и 50 секунди, иако је успут застао да попије чашу вина у локалној крчми.
[уреди] Светски рекорди и "најбољи на свету"
Светски рекорди нису званично признати од стране ИААФ-а до 1. јануара, 2004; пре тога најбоља времена на маратонима су називана 'најбољим на свету'. Стазе морају одговарати стандардима ИААФ-а да би рекорди били признати. Ипак маратонске трке се у многоме разликују у узбрдицама и низбрдицама, стазама и подлози, што егзактна упоређивања чини немогућим. Најбржа времена се углавном постижу на равним стазама близу нивоа мора, за време добрих временских услова и уз помоћ подизача темпа.
Светски рекорд за мушкарце је 2 сата 4 минута и 55 секунди, а поставио га је Пол Тергат на Берлинском маратону, 28. септембра, 2003. (ратификован као светски рекорд од стране ИААФа 1. јануар, 2004.), што је напредак од 20 минута и 44 секунде од 1947. године. Светски рекорд за жене држи Пола Редклиф, са временом од 2 сата, 15 минута и 25 секунди, а поставила га је на Лондонском маратону, 13. априла, 2003. године.
[уреди] Олимпијске традиције
Од оснивања модерне Олимпијаде, традиција је да је мушки Олимпијски маратон последње такмичење у атлетском календару, са финишом на Олимпијском стадиону, често само пар сати пре церемоније затварања игара.
Ова традиција је оснажена много старијом традицијом на Летњим олимпијским играма 2004, када се давно успостављена рута од Маратона до Атине завршила на Панатинаико стадиону где су се одржавале Летње олимпијске игре 1896.
[уреди] Трчање маратона
Такмичење у маратону се често сматра надљудским напором, али многи тренери верују да је могуће за свакога ко је вољан да уложи време и труд. Многи људи који заврше маратон део или целу стазу преходају.
[уреди] Гликоген и "зид"
Угљени хидрати које човек поједе се у јетри и мишићима претварају у гликоген, који се складишти. Гликоген брзо сагорева и снабдева брзом енергијом. Тркачи могу да ускладиште око 2000 kcal у гликогену у телу, што је довољно за око 32 km (20 миља) трчања. Многи тркачи кажу да после ове тачке трчање постаје знатно напорније. Како се резерве гликогена троше, тело мора да сагорева ускладиштене масти да би обезбедило енергију, а масти не сагоревају толико ефикасно. Када се ово догоди, тркач тркач осећа драматичан замор. Овај феномен се назива ударањем у зид. По многим тренерима, циљ тренирања за маратон је да се максимизује ограничена количина расположивог гликогена, да замор кад се "удари у зид" неби био толико драматичан.
[уреди] Тренинг
За већину тркача, маратон је најдужа трка коју су икада предузели. Многи тренери верују да је најважнији елемент у тренирању за маратон трчање на дуже стазе. Обично рекреациони тркачи покушавају да достигну максимум од око 20 миља (приближно 32 km) у једном трчању и око 40 миља (64 km) недељно кад тренирају за маратон. Искуснији маратонци некад трче на дуже стазе, и претрчавају више километара недељно.
Добар програм тренирања траје пет или шест месеци, са постепеним повећавањем дужине сваке две недеље.
Током тренинга за маратон, важно је дати телу довољно времена за опоравак. Ако осети замор или бол, тркач би требало да се одмори неколико дана да дозволи телу да се опорави.
[уреди] Пре трке
Током последњих две или три недеље пре маратона, тркачи обично редукују свој недељни тренинг (обично за око 50%-75% од највеће километраже) а последњих неколико дана се потпуно одмарају да би омогућили телу да се опорави за већи напор. Многи маратонци повећавају унос угљених хидрата у недељи која претходи маратону, да би омогућили телу да направи веће залихе гликогена. Ова фаза тренинга се такође назива наоштравањем.
Непосредно пре трке, многи тркачи се уздржавају од конзумирања чвсте хране, да би избегли проблеме са варењем. Такође воде рачуна да буду добро хидратисани и да уринирају и обаве велику нужду пре трке. Многе стазе имају портабл тоалете, али редови могу бити дугачки, посебно на већим маратонима. Лагано истезање пре трке чини да мишићи буду савитљивији.
[уреди] За време трке
Тренери саветују да се за време маратона одржава једнак темпо ако је могуће. Вода и лагани спортски напици као што је Гаторејд који су доступни током трке би требало да се редовно конзумирају. Гелови на бази угљених хидрата попут ПауерГела су такође добар начин да се стекне више енергије, али они би требало да се разреде у води кад се козумирају; у супротном могу да доведу до мучнине и повраћања.
Обично постоји максимум дозвољеног времена од око шест сати, после чега се стаза затвара, мада неки већи маратони држе стазу отвореном значајно дуже. За оне којима је трчање само хоби, времена испод четири сата се могу сматрати добрим. Зацртавање циљног времена олакшава одржавање равномерног темпа.
[уреди] После маратона
Нормално је да се после маратона осећају болови у мишићима. Већини тркача треба око недељу дана да се опораве од маратона.
[уреди] Чувене маратонске стазе
Многи градови широм света организују годишње маратонске трке, укључујући:
- Београдски маратон
- Берлински маратон
- Бостонски маратон
- Гренмас маратон (Дулут (Duluth), Минесота, назван по Гренмас ресторану, највећем спонзору)
- Еурасија маратон
- Келнски маратон
- Лондондки маратон
- Маратон ду Медок (Marathon du Médoc) (Француска)
- Маратон маринаца
- Миднајт Сан маратон
- Њујоршки маратон
- Сан Франциско Кроникл маратон
- Твин Ситис маратон
- Токијски маратон
- Хонолулу маратон
- Чикашки маратон
- Штокхолмски маратон
[уреди] Познати маратонци
[уреди] Мушкарци
- Абебе Бикила (Abebe Bikila)
- Валдемар Циерпински (Waldemar Cierpinski)
- Дерек Клејтон (Derek Clayton)
- Калид Канучи (Khalid Khannouchi)
- Алберто Салазар (Alberto Salazar)
- Пол Тергат (Paul Tergat)
- Фрањо Михалић
- Спиридон Луис
[уреди] Жене
- Жан Беноа (Jean Benoit)
- Пола Редклиф (Paula Radcliffe)
- Грете Ваиц (Grete Waitz)
[уреди] Види још
